Der Briefwechsel der Wiener Schule

Abstract

Der Stil von Schönbergs Briefen ist impulsiv, auf Mitteilung ausgerichtet, iM Vergleich zur Schreibart manches Zeitgenossen vielleicht weniger ausgefeilt, spontaner. Die Parallelität zwischen dem sprechenden handelnden und komponierenden Schönberg und dem lebendigen Ausdruck der Briefe, mag ihre Berechtigung haben. Der wissenschaftlich bedeutsamste Teil des Briefwechsels sind jene Dokumente, die den geistigen Austausch zwischen Schönberg und seinen Schülern belegen. Die Briefe, die vom engsten Schülerkreis - Berg und Webern an erster Stelle, aber nicht minder bedeutsam Josef Polnauer, Erwin Stein und Heinrich Jalowetz - an Schönberg geschickt wurden bzw. die Briefe des Meisters an die Schüler sind von unschätzbarem Wert. Das keinesfalls unbelastete Verhältnis der Trias der Wiener Schule, die Konflikte, die durch Schönbergs oftmals fordernden Character entstanden, aber auch die starke Solidarität der drei Avantgardisten untereinander sind unmittelbar aus den Schreiben abzulesen.

Svest o istorijskom značaju korespondencije koju su vodili članovi tzv. druge bečke škole retko je uticala na literarni stil njihove prepiske. Tako se Šenbergova pisma karakterišu prvenstveno ličnim, neizveštačenim načinom komunikacije, u kojem je "šta" bitnije od "kako". Razumljivo je, međutim, što se pisma Tomasu Manu, povodom debate o Doktoru Faustusu (1949), odlikuju brižljivijim stilom, jer u suštini nisu bila namenjena samo piscu, već i javnosti. U pismima koja je upućivao svojim učenicima Šenberg ostavlja utisak čoveka koji, svestan svog istorijskog značaja, računa da će ona jednog dana biti objavljena. Pored pisama u kojima tretira muzičke i estetičke teme zanimljivo je i jedno njegovo pismo Vasiliju Kandinskom (1923), u kojem izlaže svoje stavove o jevrejstvu. Za istraživače njegovog stvaralaštva važna je činjenica da se u tom pismu mogu pronaći formulacije koje će on kasnije koristiti u Horskim satirama (1925), Biblijskom putu (1926/27) i operi Mojsije i Aron. Šenberg se dopisivao i sa Rihardom Štrausom i Gustavom Malerom, ali ta prepiska se uglavnom ticala pitanja izvođenja i porudžbina. Ne treba potcenjivati prepisku između Šenberga i njegovih izdavača, jer ona sadrži važne primedbe u vezi sa korekturama notnog teksta. Ostali delovi korespondencije - sa muzičkim akademijama, bankama, stanodavcima, susedima i sl. - mogu da pomognu da se sagleda njegova složena ličnost. Među radovima koji se bave Šenbergovom prepiskom treba izdvojiti Preliminarni inventorijum Šenbergove korespondencije, objavljen u časopisu Journal of the Arnold Schoenberg Institute, od juna - novembra 1995. i juna - novembra 1996. U njemu je dat spisak od oko 20000 pisama, od kojih je 8000 napisao sam Šenberg. Ovako pasioniranog učesnika u različitim prepiskama nije u toj aktivnosti omelo uvođenje telefona ni za vreme godina provedenih u Beču i Berlinu, ni tokom emigracije. Za muzikologe je najznačajniji onaj deo Šenbergove korespondencije koji svedoči o duhovnoj razmeni između njega i njegovih studenata. Od neprocenjive vrednosti su pisma koja je dobio od Albana Berga i Antona Veberna, ali i ona od Jozefa Polnauera, Ervina Štajna i Hajnriha Jaloveca. Iz ove prepiske se mogu iščitati i konflikti kojih je bilo unutar bečke "trojke", obično kao posledica učiteljevog zahtevnog karaktera, ali mogu se naći i svedočanstva o njihovoj snažnoj solidarnosti. Možda upravo zato što su bili vrlo različiti međusobno, Šenberg i Vebern su se magnetski privlačili. Oni su u pismima ostavili uzbudljive dokumente o svojim sukobima ali i pored toga Šenberg je u svoj dnevnik 1912. godine ubeležio da mu je Vebern najbliskiji od svih đaka. Planira se da se u okviru Šenbergove korespondencije objave i pisma koja su razmenjivali Berg i Vebern.