Reactions to the first Music Biennale Zagreb (1961)

in Belgradian Daily Newspapers

Miloš Marinković1

Research Assistant, Institute of Musicology SASA, Belgrade, Serbia,
PhD candidate, Faculty of Music, University of Arts in Belgrade, Belgrade

____________________________

Реакције на први Mузички бијенале Загреб (1961)

у београдској дневној штампи*

Милош Маринковић

Истраживач-сарадник, Музиколошки институт САНУ, Београд, Србија,
докторанд, Факултет музичке уметности, Универзитет уметности у Београду, Београд, Србија

Received: 1 March 2022

Accepted: 11 April 2022

Original scientific paper

Abstract

As the first festival of contemporary music in socialist Yugoslavia, the Music Biennale Zagreb (founded in 1961) attracted a lot of domestic and foreign media attention. This study discusses the reception of the first Music Biennale in the Belgradian daily newspapers, Politika [Politics], Borba [Struggle] and Večernje Novosti [Evening News], with reference to the characteristics of the editorial policies of these three newspapers. The timely and active reporting of the daily press in Belgrade indicates that the first Music Biennale Zagreb was promptly recognised as an important modernist musical festival for the then cultural life of the whole of Yugoslavia.

Keywords: Music Biennale Zagreb, festival, contemporary music, newspaper, music criticism, Yugoslavia.

Апстракт

Основан 1961. године, Музички бијенале Загреб, први фестивал савремене музике у социјалистичкој Југославији, од почетка је привлачио велику пажњу домаће и иностране јавности. У раду се анализира одјек првог Музичког бијенала у београдским дневним новинама, Политици, Борби и Вечерњним новостима, при чему се указује и на карактеристике уређивачких политика ових трију листова. Правовремено и активно извештавање београдске дневне штампе о првом загребачком Бијеналу сведочи о промптно препознатом значају ове авангардне манифестације за тадашњи културни живот целокупне Југославије.

Kључне речи: Музички бијенале Загреб, фестивал, савремена музика, дневна штампа, музичка критика, Југославија.

Значај Музичког бијенала за развој

послератне југословенске музике

Модернистичка струјања из Дармштата, експериментaлна истраживања у електронским студијима, најпре у Келну и Паризу, те авангардне композиционе технике Пољске школе неке су од главних компонената музичке климе у послератној Европи, у оквиру које је од 17. до 24. маја 1961. године приређен и Музички бијенале Загреб (Muzički biennale Zagreb), први међународни фестивал савремене музике у Федеративној Народној Републици Југославији. Био је то период друштвено-политичког отварања Југославије за западне вредности, доба раскрштања са соцреалистичком естетиком и све већих слобода у књижевности, уметности и култури на домаћем тлу (Marković 2007; Doknić 2013; Перишић 2013). С тим у вези, од педесетих година прошлог века и југословенско музичко стваралаштво обогаћују дела која су одисала истински модернистичким изразом, посебно из пера млађих аутора, попут Душана Радића, Владана Радовановића, Ива Малеца, Милка Келемена. Последњи од наведених композитора (мада не и једини) имао је срећу да се током шесте деценије 20. века усавршава у иностранству (Француска, Италија, Немачка), чиме је стекао директан увид у актуелне западноевропске модернистичке тенденције. Управо је могућност компарације стања јуословенске и европске музике подстакла Милка Келемена на преузимање иницијативе за оснивање Музичког бијенала, као простора у оквиру којег би се југословенска јавност упознала с европским достигнућима у савременој музици, али и као места које би југословенским композиторима омогућило афирмацију у међународним оквирима.

Другим речима, Музички бијенале виђен је као адекватно средство којим би се сузбио естетски раскорак између европске и југословенске музике, проузрокован ширењем естетике социјалистичког реализма у Југославији, посебно у првим годинама после Другог светског рата. Тако је афирмација послератних стилских и композиционо-техничких тенденција у Европи, али и реафирмација модернистичких остварења међуратног периода, прокламована као идеја водиља програмске физиономије овог фестивала. Бијенале је таквом концепцијом, између осталог, требало да помогне и трасирању сопствених стваралачких путева тадашње југословенске музике (Kelemen, Reiching, Stojanović i Vuljević 1963: 1). Осим тога, није свакако занемарљиво ни то да је Бијенале, уз нешто раније основан фестивал Варшавска јесен у Пољској (1956), од 1961. године постао још једно европско место на којем су се у периоду Хладног рата сусретали музичари с обеју страна Гвоздене завесе.

Уз неколико пропратних приредаба, у виду предавања, дискусија и изложби, програм првог Бијенала обухватао је осамнаест концертних и музичко-сценских извођења. Од иностраних композитора на првом бијеналском репертоару нашла су се дела композитора из Француске,2 Италије,3 Немачке,4 Пољске,5 Аустрије,6 Мађарске,7 Велике Британије,8 САД,9 Русије, односно Совјетског Савеза10 и Аргентине,11 док су од југословенских аутора својим делима били заступљени Фран Лотка (Fran Lhotka), Славко Остерц, Јосип Славенски, Миховил Логар, Борис Папандопуло, Мило Ципра, Крешимир Фрибец, Љубица Марић, Јосип Калчић, Натко Девчић, Стјепан Шулек, Бранимир Сакач, Примож Рамовш, Милко Келемен, Иво Малец, Душан Радић и Алојз Среботњак.12

Полазећи од естетских карактеристика ових педесетак иностраних и домаћих композиторских имена, није тешко закључити да су стилски и композиционо-технички оквири репертоара првог Бијенала били доста широки. Како су организатори фестивала настојали да прикажу сву разноврсност музичких стремљења током 20. века, на бијеналским концертима нашла су се дела која су рефлектовала неокласичне, неоромантичне, фолклорне тенденције, али и експресионистичка, серијална, те електроакустичка остварења, која су у том тренутку била несвакидашњост на домаћим позорницама. Имајући све ово у виду, нема сумње да је загребачки Бијенале, својом фокусираношћу на савремену музику, одјекнуо као права авангардна појава на југословенском тлу. С тим у вези, потпуно је било очекивано да овај догађај изазове велику медијску пажњу, о чему сведочи чињеница да су вести о утемељењу и одржавању првог југословенског фестивала савремене музике нашле место у сваковрсној домаћој, али и иностраној штампи.

Када је реч о одјеку првог Музичког бијенала Загреб у београдској средини, осим у стручној музичкој периодици (Zvuk: jugoslovenska muzička revija),13 овај фестивал нашао је место и у књижевним часописима (Književne novine),14 преко недељника за друштвена и културна питања (НИН: Недељне информативне новине),15 до дневних новина (Политика, Борба, Вечерње новости). Док се, како је то и уобичајено, већина штампаних гласила првом Бијеналу „одужила” кроз мање или више целовите приказе по завршетку манифестације, дотле је дневна штампа, не само пратила осмодневни Бијенале из дана у дан, већ је овај догађај унапред најављивала кроз различите форме новинарског оглашавања.

С обзиром на то да је град Музичког бијенала био Загреб, разумљиво је то да су културне рубрике хрватске штампе преносиле најисцрпније информације о овом фестивалу. Увидом у загребачке дневне новине музиколог Луција Маркулин истражила је да је, на пример, у Večernjem listu у периоду од 10. априла до 2. јуна 1961. године објављено 20, а у Vjesniku, у периоду од 3. марта до 4. јуна публиковано чак 28 чланака поводом првог Бијенала.16 Београдска дневна штампа је у односу на загребачку, очекивано, мање пажње посвећивала овом догађају, али ни одјек Бијенала на страницама београдских дневних листова није био занемарљив, нарочито ако узмемо у обзир чињеницу да је реч о музичком догађају који се није одигравао у граничним оквирима тадашње Народне Републике Србије. То већ сâмо по себи на одређени начин говори о промптном препознавању значаја који је Музички бијенале у том тренутку имао за целокупну музичку и културну средину Југославије. Наиме, два тада најутицајнија дневна листа у Београду, Политика и Борба, пратећи овај фестивал из дана у дан током његовог трајања, практично су се утркивала у објављивању музичких информација и извештаја из Загреба. Малобројнији, али вредни пажње, јесу и написи о овом фестивалу у Вечерњим новостима, као трећем дневном листу у главном граду тадашње Југославије (видети прилог).

Музички бијенале на страницама Политике

Основана још 1904. године у Београду, Политика се, уз прекиде у излажењу за време Првог и Другог светског рата, до друге половинe 20. века етаблирала као најутицајнији дневни лист на овим просторима. Оснивачи, издавачи и акционари Политике поставили су темеље модерног новинарства, те учинили да она „[...] постане јединствена институција културе и грађанске мисли у нашој земљи” (Анон. s. a.b). У погледу културе, осим сталних културних рубрика, Политика посебан искорак чини 1957. године. Од тада се, једном недељно, уз овај лист штампао посебан културни додатак под насловом Култура–уметност–наука, чиме је праћење активности академске, научне, културне и уметничке заједнице значајно обогаћено.

Рецепција Музичког бијенала Загреб у дневном листу Политика, у оквиру рубрике Културни живот, доминантно је вршена кроз вести и извештаје, као сажете и концизне новинске форме. Дакле, реч је о текстовима из сфере музичког новинарства, које, према тумачењу Ивана Чавловића, могу писати и новинари без музичког образовања (Čavlović 1999: 13). Од 15 Политикиних прилога посвећених Бијеналу само је један чланак из пера композитора, Бранимира Сакача, а изузев једног текста чији аутор није потписан, преосталих 13 публиковао је загребачки културни радник и критичар Стево Остојић.17

Помен загребачког Бијенала на страницама Политике среће се месец дана пре почетка манифестације, када су у оквиру Загребачких тема читаоци обавештени да су за предстојећи Бијенале, четири недеље унапред, већ распродате све улазнице. Осим тога, критичар Стево Остојић је, наводећи неколицину имена угледних личности из иностранства, као будућих гостију на југословенском фестивалу (попут чланова Међународног већа за музику при Унеску), указао читаоцима на то да је реч о манифестацији вредној велике пажње (1961а: 12).

Пре почетка Бијенала лист Политика објавио је два чланка, која су на својеврстан начин најавила овај музички догађај. Први од њих тицао се гостовања Камерног оркестра Краковске филхармоније у Југославији (две недеље пре почетка Бијенала), о чему је овај београдски лист своје читаоце известио насловом Добар знак уочи Бијенала савремене музике у Загребу... Међу изведеним делима на том концерту била су и авангардна остварења – Венецијанске игре Витолда Лутославског и Фонграм Кжиштофа Пендерецког (Krzysztof Penderecki) – која су се и нашла у фокусу критичара Бранимира Сакача (Сакач 1961: 8). Занимљиво је истаћи да ће на првом Бијеналу управо припадници Пољске школе изазвати право одушевљење југословенских композитора.18

Поред овог чланка, извештаје о телевизијским извођењима (у Француској и Белгији) балета Херој и његов двојник Милка Келемена, о његовој сарадњи с Бетовеновом двораном у Бону, као и о томе да реномирани Оркестар Радио Хамбурга припрема извођење Трансфигурација за клавир и оркестар, остварења из опуса оснивача Бијенала (Анон. 1961c: 15), такође сматрамо својеврсном припремом читалаца за предстојећи фестивал. Карактеристично је и то да је, практично, у јеку бијеналских концерата (21. маја), сегмент Портрет у оквиру Политикиног Културног додатка управо био посвећен Милку Келемену. Сажето упознавање читалаца с Келеменовим животом и дотадашњим опусом, који је аутор чланка Стево Остојић маркирaо кроз три фазе (1961dž: 5), било је у служби потцртавања значаја овог композитора за развој послератног музичког стваралаштва, али и његових заслуга за утемељење првог међународног фестивала савремене музике у Југославији.

Из историјске перспективе, кључан и најважнији текст о првом Бијеналу у Политици, јесте, заправо, интервју Стеве Остојића с Милком Келеменом, објављен на дан отварања манифестације (17. маја), а из којег су читаоци могли да се информишу о амбицијама, идејама и циљевима бијеналских организатора. Указујући на брижљиве и дуге припреме, као и на велико интересовање за ову манифестацију које влада у иностранству, Остојић на самом почетку одважно уверава да ће Бијенале „[…] бити једна од најзначајнијих приредби [sic!] модерне музике ове године у Европи” (1961b: 10). Осим што би, према речима оснивача Бијенала, овај фестивал требало да пружи увид домаћим музичарима у актуелне музичке тенденције у свету, а инострану јавност упозна с тада релативно слабо афирмисаним југословенским музичким стваралаштвом, Милко Келемен указује на то да ће се на првом Бијеналу (у складу с његовим програмским основама), наћи представници послератне авангарде (Штокхаузен и Шефер), при чему публика неће бити ускраћена ни за „класике” савремене музике (Барток, Прокофјев, Хиндемит). У својим експликацијама о програмској концепцији Бијенала, Келемен је имплицирао и политичке аспекте ове манифестације, закључивши следеће: „Верујемо да баш у нашој земљи, с обзиром на њен ванблоковски положај и политику коегзистенције, постоје сви услови за такав један међународни форум, на коме би се равноправно и без штетних предрасуда састали представници и Истока и Запада” (Ibid.). Келеменове изјаве, интониране у духу југословенске „отворености” за обе стране хладноратовских сукоба, а притом изнете у једним од најчитанијих дневних новина, само су додатно могле да креирају легитимитет Бијенала, у чему би домаћа јавност требало да препозна и шири друштвени значај ове музичке манифестације.

Након првог фестивалског дана у Политици се отпочиње с објављивањем низа текстова Стеве Остојића, који је, као човек изван музиколошке струке, углавном преносио опште информације, регистровао и констатовао одређена збивања, те најављивао предстојеће бијеналске концерте и пропратне фестивалске приредбе.19 Такође, приметно је да је Остојић пажњу неретко поклањао реакцијама публике, као и значајним личностима, које су на известан начин увеличале већину фестивалских дешавања, попут тадашњег градоначелника Загреба, Већеслава Хољевца, који је и свечано отворио манифестацију (1961č: 10).

Концертни део првог Бијенала започео је 17. маја увече те 1961. године, паралелним наступом Симфонијског оркестра Италијанске радио-телевизије из Милана (у Дворани Истра), под управом истакнутог диригента Марија Росија (Mario Rossi), и оперском представом Венчање у манастиру Сергеја Прокофјева (у Хрватском народном казалишту), под диригентском палицом домаћег диригента и композитора Бориса Папандопула. Међутим, уместо упознавања читалаца с избором репертоара, Остојић је фокус свог текста усмерио ка једном гесту, у оквиру којег је извесна „[...] Загрепчанка предала диригенту Росију и првом виолинисти ловоров венац и цвеће” (Ibid.), као израз захвалности целокупног аудиторијума за уметнички ужитак који су италијански музичари приредили југословенској публици (Ibid.). Осим имена композитора чија су се остварења нашла на овом концерту (Далапикола, Казела, Малипјеро, Гедини и Бузони), из Остојићевог чланка не сазнајемо ништа о самом репертоару концерта, па чак ни то која су конкретно дела поменутих аутора изведена.

Доследан свом начину извештавања, Остојић остаје и у критици другог дана бијеналских концерата, када је изведен знатан број остварења југословенских композитора – Скерцо за гудаче Франа Лотке, Симфонија о мртвом војнику Бранимира Сакача, Концертантне импровизације за гудаче Милка Келемена и Балада о месецу луталици Душана Радића. Не улазећи у подробнију анализу репертоара, Остојић је саопштио да су сва извођења изазвала позитивне реакције публике, што је назначио и у поднаслову свога текста, Пријатни доживљаји (О[стојић] 1961ć: 10). Сличан приступ критичар је имао и поводом концерта Загребачке филхармоније, на којем су се нашла дела петорице југословенских аутора (Папандопула, Ципре, Шулека, Малеца и Среботњака).

Уз Загребачку филхармонију један од најзапаженијих концерата у оквиру првог Бијенала био је наступ Симфонијског оркестра и Хора Радио-телевизије Београд, којим је управљао диригент Боривоје Симић. Том приликом изведени су Симфонијски став Славка Остерца, кантата Дани у тами Јосипа Калчића и Песме простора Љубице Марић. Нажалост, читаоци Политике били су ускраћени за приказе дела домаћег музичког стваралаштва, а тај недостатак посебно долази до изражаја у случају српске композиторке Љубице Марић. Иако су њене Песме простора словиле за једно од најзапаженијих дела на целокупном првом Бијеналу, у Политици је тек било места да се забележи како је ово „[...] ораторијско дело, иначе први пут изведено у Загребу, дубоко [...] импресионирало нарочито стране посматраче” (О[стојић] 1961f: 10).

Темељнија анализа домаћег музичког стваралaштва с првог Бијенала уступила је место извештавањима о наступима Ансамбла за Нову музику из Келна, приређених 20. маја у Концертном студију Дворане Истра и 22. маја у Хрватском глазбеном заводу. Критичар Стево Остојић већ је у извештају о успешном извођењу Ековог Ревизора и о поменутом концерту Загребачке филхармоније с делима југословенских аутора (Трећи концерт за клавир и оркестар Папандопула, Три сусрета Ципре, Први класични концерт Шулека, Покрети у боји Малеца и Симфонијета in due tempi Среботњака), најавио келнски ансамбл, истакавши да тај наступ побуђује највећу пажњу публике, с обзиром на то „[...] да ће ово бити једна од првих јавних демонстрација електронске музике у нашој земљи” (О[стојић] 1961d: 8). Извештаји с ових концертних догађања, од којих је један насловљен Аплаузи и звиждуци, разликују се од осталих по томе што су, практично, једини из којих је читалачка публика могла да дозна да први Музички бијенале није протицао у апсолутној атмосфери одушевљења и одобравања шире, а ни стручне јавности (О[стојић] 1961đ: 6).

Уз Кагелову електронску композицију Транзиција I, на првом наступу овог ансамбла из Келна највише је реакције изазвао Концерт за клавир Џона Кејџа у извођењу америчког пијанисте Дејвида Тјудора (David Tudor). Међутим, оно што је важно истаћи, а што сазнајемо посредством листа Политика, јесте да је оваква врста „егзибиционистичких” концерата на Бијеналу, упркос отпору дела јавности, била, заправо, најпосећенија (О[стојић] 1961е: 11). O томе сведочи други наступ келнског ансамбла, на којем је приређено извођење дела Ајмерта, Лигетија, Кениха и Штокхаузена, а поводом којег је Политика читаоце известила како је „[...] дворана Хрватског глазбеног завода била [...] испуњена до последњег места, а ‘ђачкој галерији’ није се више могло ни приступити” (Ibid.). Акценат је, наравно, стављен на извођења Штокхаузенових остварења, Циклус за удараљке и Контакти, при чему је овај немачки композитор, за чије је предавање дворана Народног свеучилишта била „[...] исувше мала да прими све знатижељне слушаоце” (О[стојић] 1961f), читаоцима Политике представљен као најоригиналнија личност „нове музике”. Велико интересовање за електроакустички сегмент Бијенала, који је обухватао и представљање достигнућа конкретне музике у оквиру Париског студија, под вођством Пјера Шефера (О[стојић] 1961g: 12), изазвано је тиме што је југословенска публика, захваљујући овом фестивалу, први пут (не рачунајући радијска извођења) била у прилици да уживо на домаћем тлу присуствује извођењу ових остварења. Студиознијим извештавањем о овим наступима, у односу на остале бијеналске концерте, Политика је на својеврстан начин потцртала авангардност ове манифестације у целини.

Иначе, вођа келнског ансамбла Маурисио Кагел по свему судећи је, током Бијенала, склопио сарадњу с композитором Бранимиром Сакачем, од којег је и поручио дело за будуће програме свог експерименталног ансамбла. Тако је јавност из Политикиног кратког обавештења, Наш композитор пише за експериментални студио у Келну (О[стојић] 1961i: 10), објављеног неколико дана по завршетку Бијенала, могла да овај међународни ангажман Бранимира Сакача протумачи као један од првих резултата Музичког бијенала у погледу међународне афирмације домаћих композитора.

Поред пружања статистичких података, попут оних да је на загребачком фестивалу учествовало 955 извођача, а да је свим приредбама присуствовало 14 570 посетилаца, критичар Стево Остојић је по завршетку Бијенала, с очитом интенцијом ка успостављању што већег кредибилитета ове манифестације код читалачке публике, акцентовао како се „[м]ноги угледни посматрачи ове нове и значајне културне манифестације најпохвалније [...] изражавају како о успешном остварењу саме замисли Бијенала, тако и о његовој организацији […]” (1961h: 11). Иначе, тадашњим читаоцима београдске дневне штампе, исход Бијенала транспарентно је апострофиран већ самим насловом чланка, којим је Политика заокружила извештавање о првом међународном фестивалу савремене музике у Југославији, Биланс Музичког бијенала у Загребу – Велики успех.

Музички бијенале на страницама Борбе

Борба је као гласило Комунистичке партијe Југославије основана 1922. године у Загребу. У међуратном периоду лист је био забрањиван, 1929. године дефинитивно укинут, а затим обновљен током Другог светског рата. После ослобођења (1944) уредништво Борбе најпре се налазило у Београду, од 1948. поново у Загребу, не би ли се 1954. године вратило у Београд, када овај лист и службено постаје гласило Социјалистичког савеза радног народа Југославије (Анон. s. a.а). Тако се Борба профилисала као значајан режимски медиј, што ју је сврстало међу најутицајније југословенске дневне новине. Када је реч о култури, уметности и науци, овај лист свакодневно је преносио концизне вести из поменутих области, док је недељно издање садржало културну рубрику видно ширих опсега.

У односу на Политику, лист Борба објавио је један текст више о првом Музичком бијеналу, дакле, укупно 16 текстова. Осим тога, за разлику од старијег листа, чланци у Борби разноврснији су како у погледу форме, тако и у погледу професионалних оријентација оних под чијим именима су објављивани. Пет текстова публиковао је критичар И. Томљановић, четири текста композитор Драгутин Чолић, два су текста из пера музиколога Крешимира Ковачевића, један чланак потписује новинар и позоришни критичар Феликс Пашић,20 један музиколог и критичар Драгомир Пападополос,21 а три су текста анонимних аутора. Чињеница да се, уз истакнутог композитора Драгутина Чолића, међу дописницима овог листа нашао и Крешимир Ковачевић, тада веома утицајан музиколог, потенцијално говори о намерама Борбиних уредника да (за разлику од „колега” у Политици) студиозније приступе представљању фестивалског догађаја.

Оно што Борбу такође ставља у супериорнији положај у односу на остале београдске дневне листове, јесте чињеница да је кратку вест о предстојећем Бијеналу објавила још 3. марта, дакле, два и по месеца пре почетка манифестације (Анон. 1961а: 7). Након што је Музички бијенале „уведен” у културну рубрику Борбе, дописник овог листа, И. Томљановић, објавио је, нешто више од месец дана пре почетка фестивала, прилог поводом дефинитивног утврђивања бијеналског програма. У овом информативно богатом тексту о програму фестивала читаоци су, између осталог, могли да се информишу о томе да је циљ Музичког бијенала „[...] да пропагира савремену музичку мисао и достигнућа модерних југословенских и иностраних композитора” (Томљановић 1961а, 7). Акцентујући шири друштвени значај Бијенала, који се организује под покровитељством Народног одбора града Загреба, уредништво Борбе у наставку преноси и речи подршке овом фестивалу, које је упутио загребачки градоначелник Већеслав Хољевац (Ibid.).

Након паузе од месец дана, Борба на сâм дан отварања и првог дана фестивала објављује два Томљановићева текста у својству најаве првих бијеналских концерата – Данас почиње I музички бијенале града Загреба... и Отворен загребачки Музички бијенале. Како ће се на фестивалском програму наћи „[...] готово сви познати музички, оперски и балетски ансамбли наше земље” (Томљановић 1961b: 6), аутор је читаоце упознао с именима појединих бијеналских гостију, иностраних извођача и композитора. Поред тога, занимљиво је да су се у Томљановићевом фокусу нашла имена гостију из редова Извршног већа Хрватске, те Савета за културу Хрватске, као и да је поново апострофиран говор Већеслава Хољевца, који је, између осталог, на отварању манифестације изјавио „[...] да ће југословенски музички живот у Загребачком бијеналу савремене музике имати сталан одраз најновијих достигнућа [...] као и да ће фестивал свакако бити плодан подстицај интензивнијем развоју домаћег музичког стваралаштва” (Т[омљановић] 1961c: 7). Све је ово, наравно, ишло у прилог популаризацији и афирмацији, те легитимизацији новоосноване музичке манифестације, као значајне за унапређење југословенског културног живота, нарочито у погледу отворености за нове модернистичке тенденције.

За разлику од ових текстова, као и извештаја, у којем Томљановић износи неколико статистичких података, налик сличном прилогу у Политици,22 најзначајнији чланак овог аутора у листу Борба заправо је својеврсни интервју, реализован с гостима Музичког бијенала, диригентом Мариом Росијем и композиторима Витолдом Лутославским и Кареном Хачатурјаном (Карэн Хачатурян). На тај начин београдској читалачкој публици пренета су запажања иностране стручне јавности о новооснованом југословенском фестивалу, који је италијански диригент упоредио с Бијеналом у Венецији. Наглашавајући да је највећа заслуга организатора то што „[з]агребачким бијеналом нова музика стиче нови и важни центар ширења” (Томљановић 1961č: 9), необично је да Лутославски није у свом обраћању истакао, или макар споменуо фестивал Варшавска јесен, који је, како се већ тада наводило, до оснивања Бијенала представљао једину манифестацију савремене (авангардне) музике у социјалистичком блоку европског континента. Насупрот пољском композитору, који је поводом конкретне и електронске музике изјавио да је „нова уметност рођена пред нашим очима”, совјетски композитор Хачатурјан ове је појаве на Бијеналу негативно прокоментарисао, испољавајући, рекло би се, очекивано, конзервативније естетске назоре (Ibid.).

Уређивачки поступак листа Борба, који је читаоцима обезбедио увид у естетички поларизована схватања савремене музике између припадника Пољске школе (једне од предводница послератне авангарде) и аутора из Совјетског Савеза (у којем је соцреалистичка доктрина била изузетно снажна), на занимљив начин коинцидира с тадашњом (културном) политиком Југославије, отворене и за Исток, и за Запад.

За разлику од текста у Политици, у оквиру којег су (као што смо видели) само споменута имена аутора чија су се дела нашла на програму концерта Симфонијског оркестра Италијанске радио-телевизије, у листу Борба о овом концерту објављује се нешто детаљнији текст. Крешимир Ковачевић, музички писац и истакнути лексикограф, уредник више југословенских музичких публикација, својим је музиколошким пером читаоцима Борбе представио репертоар поменутог концерта као пажљиво изабрани пресек италијанске музике прве половине 20. века, због чега је, према његовим речима, био „[...] занимљив и за мање авангардистички расположену публику, а делимично чак и за романтичарски настројене слушаоце” (Ковачевић 1961a: 5). Међутим, Ковачевић у наставку текста Италијански програм импресионирао, показује и својеврсну контрадикторност. Упркос томе што је претходно нагласио да су поједина дела с овог концерта могла да придобију пажњу и романтичарски настројених слушалаца, аутор о италијанским композиторима, потом, закључује: „Прожети жељом да се супротставе романтичном наслеђу, они су, сваки на свој специфичан начин, придонели да италијанска музика крене новим путевима” (Ibid.). Ово је, иначе, један од не тако честих случајева, у којем су читаоци дневних новина могли да се сусретну с макар минималном валоризацијом бијеналског репертоара. Исто важи и за Ковачевићев приказ оперског остварења Ревизор, немачког композитора Вернера Ека. Подсећајући на значај Гогољевог (Николай Гоголь) драмског дела, Ковачевић истиче да је Ек спретном адаптацијом либрета „[...] знао како да истакне све главне моменте, откривајући ванредан дар за третирање ансамбла” (1961b: 6). Уз осврт на Еков музички језик, овај приказ доноси и позитивно оцењене наступе извођача Опере Словенског народног гледалишча. Стога су Ковачевићеви текстови заиста ретки примери да је београдска дневна штампа, у овом случају Борба, својим читаоцима понудила, истина, кратке, али стручне критичко-аналитичке приказе концерата првог Музичког бијенала.

Као што смо видели, Политика је у својим извештавањима велику пажњу усмерила ка наступима Ансамбла за Нову музику из Келна, а сличан третман овај музички састав, као несумњиво најавангарднија појава првог Бијенала, имао је и у Борби. За разлику од текста у Политици, у којој су читаоци информисани само о именима аутора дела, прилог у Борби доноси детаљне информације о репертоару. Такође, приступ Борбиног критичара, музиколога Драгомира Пападополоса, далеко је превазилазио пуку регистрацију догађаја, јер је овај аутор електроакустичке експерименте представио као плод дармштатско-авангардних духовних струјања, у којима, како је навео „[...] има елемената, који ће бити свакако трајног утицаја на будуће токове музике”.23 Иначе, овај текст, у форми приказа/коментара, прави је пример како публицистички напис може да изађе из назначених оквира, када одређено музичко дешавање постане „[...] povod za razmišljanje o nekom paralelnom umjetničkom, estetičkom ili društvenom problemu [...]” (Čavlović 1999). Тако се Пападополос осврнуо на историју музичке авангарде, на чију се историјску линију у извесној мери ослањала и сама програмска концепција Бијенала. Постављајући питање да ли је тонални систем „одживео свој век”, Пападополос је читаоце Борбе упознао с неким од суштинских модернистичких појава у музици 20. столећа, попут дванаесттонске музике, пунктуализма, тенденција у Дармштату, француске авангарде и Пољске школе (1961).

Као што смо раније истакли, Драгутин Чолић24 је у Борби објавио укупно четири текста о првом Бијеналу. Уз приказе концерата ансамбала Загребачки солисти и Загребачки квартет, као и клавирског реситала француске пијанисткиње Ивон Лорио, својим садржајем и ауторовом проницљивошћу највише се издваја текст који на известан начин сумира сва догађања с Бијенала, при чему овај српски композитор у улози музичког писца наступа изразито критички.

Чолић је своје утиске с концерата конципирао у својеврсној форми коментара – публицистичког чланка у којем аутор износи индивидуалан и лични став према музичком догађају (Čavlović 1999). Уз истицање да је вођа Загребачких солиста,25 виолончелиста Антонио Јанигро, „[...] умео са истим разумевањем и одушевљењем са којим прилази делима мајстора прошлих епоха да приђе и савременом стваралаштву [...]” (1961а: 7), Чолић критички разматра репертоар овог ансамбла, при чему делима која су рефлектовала модернистичке тенденције (Вебернових Пет ставова за гудачки оркестар, те Келеменове Концертантне импровизације),26 експлицитно супротставља неоромантичарска остварења (попут Руселове Симфонијете, Лоткиног Скерца за гудаче, те Бритнове Једноставне симфоније). Тиме су и критеријуми селекције овог фестивала, који је био оријентисан ка представљању савремене (модерне) музике, доведени у питање. На сличан начин, с фокусом на предочавању естетичко-стилске хетерогености реперотара, Чолић поступа и у случају концерта Ивон Лорио, која је извела композиције Дебисија, Равела, Веберна, Месијана и Булеза (1961b: 7).

Репертоар бијеналског концерта који је приредио Загребачки квартет уз наступ низа солиста, обухватао је, уз једно дело Артура Хонегера, претежно остварења пољских (Гражина Бацевич, Лутославски, Малавски, Шефер) и југословенских композитора (Славенски, Фрибец, Сакач и Рамовш). Уз кратак приказ стваралаштва пољских аутора, у фокусу критичара Драгутина Чолића нашли су се (рекло би се), сасвим очекивано, домаћи музички ствараоци. Изразит афинитет Чолић показује према композитору Крешимиру Фрибецу, представљајући га читаоцима Борбе као бескомпромисног авангардисту и пропагатора „новог” (Чолић 1961c: 7). Ипак, нема сумње да је Јосип Славенски, уметник старије генерације и прослављено композиторско име у земљи и у иностранству, читаоцима Борбе, као читалачкој јавности која није стручна у овој области, био далеко познатији од осталих (југословенских) савремених аутора, чија су се дела нашла на репертоару првог Бијенала. Критичар Драгутин Чолић је Други гудачки квартет Славенског сврстао у репрезентативна дела камерне литературе (Ibid.), али је зато врло необично што је у свом извештају изоставио Три синтетске поеме Бранимира Сакача, које данас имају историјски значај у развоју југословенске музике, као прво електроакустичко остварење рађено на овим просторима. Несхватљиво је да ни Борба, а ни Политика нису пренеле вест о једином електроакустичком остварењу једног југословенског композитора с првог Бијенала, иако су оба дневна листа била прилично наклоњена извештавању о електронским остварењима иностраних аутора, у извођењу келнског Ансамбла за Нову музику.

Ако је разговор с Милком Келеменом, публикован у Политици приликом отварања Бијенала, један од круцијалних текстова на основу којег су читаоци београдске дневне штампе темељније могли да се упознају са сврхом овог фестивала, у том је смислу подједнако важан и текст Драгутина Чолића, Манифестација достигнућа у развоју наше музичке културе..., објављен у Борби неколико дана по завршетку овог музичког догађаја (1961č: 7). Уз неупитну констатацију да Бијенале, „[...] посвећен савременом авангардистичком стваралаштву код нас и у свету, представља [...] прекретницу у развоју наше музичке културе” (Ibid.), Чолић, потом, скреће пажњу и на извесне проблеме с којима се суочила организација овог фестивала, а суштинску примедбу упућује на рачун репертоарске селекције.27 Ако пођемо од тога да су се организатори држали начела да је Бијенале фестивал савремене музике модерног израза, која се ослободила неоромантичарске баласти, Чолић онда уистину с правом имплицира чињеницу да поједина дела, попут, Скерца за гудаче Франа Лотке, Трећег клавирског концерта Бориса Папандопула или Првог класичног концерта Стјепана Шулека, никако нису могла да испуне наведене критеријуме.28 С тим у вези, аутор у закључку овог текста упућује и прилично отворену критику селекционој комисији, уз примедбу да би убудуће њу морао да чини знатнији број „[...] личности које имају разумевање и афинитет према савременом стваралаштву” (Ibid.).

Поред концертних критика посебно су занимљиви извештаји Борбе о одјеку Музичког бијенала у међународној јавности. Последњег дана фестивала (24. маја) овај лист пренео је кратко обавештење да је о Бијеналу објављен чланак у лондонским дневним новинама Тајмс (The Times). Из тог извештаја, симболичног наслова У корак са савременим стремљењима у свету, енглеска јавност могла је да прочита како „[...] загребачки фестивал савремене музике доказује да југословенски уметници и на пољу музике иду у корак са савременим стремљењима на пољу уметности у свету” (Анон. 1961d: 7). Поред овог, током јуна месеца Борба је објавила још два текста о Бијеналу у којима се говори о интернационалном одјеку ове манифестације. Ако је договор о одржавању септембарске Конференције несврстаних земаља у Београду постигнут 9. јуна 1961. године у Каиру (о чему су сви београдски дневни листови извештавали), занимљиво је запазити да се у тексту о Бијеналу свега неколико дана касније (14. јуна), наводи како „[н]ије искључено да се у оквиру следећег фестивала одржи и један концерт уметничке музике афричких и азијских народа [...]” (Пашић 1961: 7). Потврду успеха овој манифестацији Борба доноси и кроз извештај од 22. јуна, а реч је о рецепцији југословенског фестивала у западнонемачким листовима, Франкфуртер Рундшау (Frankfurter Rundschau) и Ди Велт (Die Welt). Тим поводом београдски дневни лист пренео је, између осталог, запажања немачког критичара Рудолфа Лика (Rudolf Lück), који је Милка Келемена и Љубицу Марић издвојио као две најмаркантније композиторске фигуре у Југославији, док је као једну од главних заслуга ове манифестације приписао томе што је омогућила да се остваре „[...] драгоцени сусрети између представника Истока и Запада, који ће имати утицај на обе стране” (Анон. 1961dž: 7).

Музички бијенале на страницама Вечерњих новости

За разлику од Политике и Борбе, Вечерње новости основане су у послератној Југославији, 1953. године у Београду. Како истичу сарадници овог листа, идеја је била да се, поред „грађанске” Политике и „партијске” Борбе, пласирају дневне новине које би у поподневним сатима доносиле свеже и кратке вести с доста фотографија и крупних наслова (Talović i Lovrić 2011). Тако је и културна рубрика Вечерњих новости била доста концизнија у односу на друга два дневна листа, па је и у нешто мањој мери објављивала вести о збивањима у осталим југословенским републикама. Поред тога, она се одликовала изразитијом комерцијалношћу спрам Политикине и Борбине културне рубрике, о чему, на пример, сведочи чињеница да су извештаји о догађајима из сфере уметничке музике неретко уступали место одељку под насловом Забавна музика. Имајући ово у виду, не изненађује што су Вечерње новости, у односу на друга два листа, знатно мање пажње посветиле загребачком Бијеналу. Укупно 5 пута, и то у најкраћој форми, читаоци ових новина могли су се сусрести с вестима о првом међународном фестивалу савремене музике у Југославији. Дакле, на страницама Вечерњих новости није било места ни за какве анализе фестивалског програма, репертоара, концертних и оперских извођења, већ су текстови (иначе сви непотписани осим једног, из пера извесног дописника И. Циндарића) конципирани у најкраћим фактографским формама.

Међутим, оно што Вечерње новости не чини занемарљивим листом у погледу благовременог и ефикасног информисања о првом Бијеналу, то је што су вест о његовом одржавању, уз нагласак да ће то бити „[...] прва приредба ове врсте [мисли се на савремену музику – прим. аут.] у нашој земљи” (Анон. 1961b: 7), пренеле још 14. априла, дакле, више од месец дана пре почетка манифестације. Десетак дана касније, а опет знатно раније у односу на почетак Бијенала, Вечерње новости својим читаоцима доносе и други прилог о овом фестивалу, указујући на то да је посреди једна „[...] од највећих овогодишњих манифестација савремене музике у Европи” (Циндарић 1961: 7). Повод је, слично као у Борби (два дана раније), био званично финализирање фестивалског програма, па је и вест под насловом Смотра савремене европске музике, пренета уз наднаслов Утврђен програм међународног Музичког бијенала у Загребу (Ibid.). Критичар је читаоцима само маркирао неколицину композитора, диригената, извођачких тела, солиста и предавача, с којима ће се сусрести бијеналска публика (с нагласком на гостовања домаћих и музичара из Италије: Симфонијски оркестар Италијанске радио-телевизије; Француске: Квартет Паренин и Ивон Лорио; Аргентине: Маурисио Кагел; и Западне Немачке: Ансамбл за Нову музику), али уз одсуство било какве анализе будућег програма.

Након овог текста Вечерње новости нису се оглашавале поводом Бијенала све до дана почетка манифестације (17. маја), када су читаоци укратко обавештени да „[у] Загребу данас почиње први Музички бијенале на коме ће до 24. маја бити изведена дела четрдесеторице [sic!] домаћих и иностраних композитора савремене музике” (Анон. 1961č: 7), као и да ће за време фестивала бити „[...] организовано и неколико пригодних изложби и дискусија о проблемима савремене музике” (Ibid.). Уз још једно кратко обавештење, у којем се истиче да ће програм Бијенала посебно увеличати Загребачки солисти, који „[...] с правом носе име наших најбољих амбасадора камерне музике у иностранству” (Анон. 1961ć: 8), чини се да је најзанимљивији бијеналски прилог у Вечерњим новостима, заправо, извештај о рецепцији југословенског фестивала у западнонемачким новинама. Наиме, реч је о скраћеној верзији текста објављеног у Борби истог дана (22. јуна), само под другим насловом (Страна штампа о загребачком Бијеналу. »Још није виђено на Западу...). Тако су и читаоци Вечерњих новости били упућени у то да су прикази Бијенала „осванули” у неколико немачких листова, чији аутори углавном „[...] истичу да загребачки фестивал представља јединствену манифестацију у европском музичком животу и указују на потребу да се ове приредбе и убудуће одржавају редовно” (Анон. 1961đ: 7).

Можемо закључити да су, у односу на Политику и Борбу, Вечерње новости несумњиво имале мањи значај за рецепцију Бијенала у београдској средини, будући да својим читаоцима нису пружиле нити један приказ који би критички размотрио било који аспект новооснованог фестивала. С друге стране, „постфестум” извештавање о одјеку Музичког бијенала, готово месец дана од завршетка манифестације, може се тумачити у контексту релевантности културног уредништва Вечерњих новости, као редакције која је недвосмислено препознала значај првог фестивала савремене музике у Југославији.

Закључна разматрања

Говорећи о рецепцији првог фестивала савремене музике у Југославији немогуће је не осврнути се на поједине карактеристике ондашње (дневне) музичке критике. Иако се у Leksikonu jugoslavenske muzike (1984) наводи како „[o]d 1945. gotovo svi dnevni listovi, pa i poneki časopisi, ustupaju svoje rubrike muzičkoj kritici [...]” (Kovačević 1984a: 479), то не значи да је стање музичке критике било сасвим задовољавајуће. Неке од најчешћих замерки које су упућиване уредницима културних рубрика у дневној штампи односиле су се на праксу ангажовања критичара који нису из редова музичке и музиколошке струке,29 а што је резултирало објављивањем музичких критика без подробнијег улажења у предмет анализе.30 Уз то, често имплициран проблем био је и тај да се за хронику музичког живота у дневној штампи издвајао минималан простор.31

Када је реч о одјеку Музичког бијенала Загреб у београдским дневним новинама, извештаје уистину јесу доминантно преносили критичари без формалног музичког образовања (конкретно, у Политици и Борби то су загребачки дописници Остојић и Томљановић).32 Поред тога, недостатак у извештавању београдских дневних листова могао би се приписати недовољном популарисању српских извођача (посебно запаженог наступа Оркестра и Хора Радио-телевизије Београд, с диригентом Боривојем Симићем и солистом Душаном Јанковићем) и композитора из Србије, чија су се дела нашла на репертоару првог Бијенала (Други гудачки квартет Јосипа Славенског, опера Четрдесетпрва Миховила Логара и кантата Дани у тами за баритон соло, мешовити хор и оркестар Јосипа Калчића, те Песме простора за мешовити хор и оркестар Љубице Марић и балет Балада о месецу луталици Душана Радића, као веома запажених остварења с првог Бијенала). Међутим, то што је на страницама београдске дневне штампе преовладавало фактографско информисање јавности о првом Музичком бијеналу – у виду музичке хронике, путем вести и извештаја, без понирања у дубљу анализу естетичких, стилистичких и композиционо-техничких аспеката бијеналског репертоара – не треба сматрати као осујећеност рецепције овог фестивалског догађаја. Наиме, изразито омасовљење штампе у социјалистичкој Југославији наводи на тумачење да је, заправо, акценат дневних листова био на правовременом информисању читалаца, док су се меродавне оцене препуштале стручним гласилима. Уз то, када се говори о недовољном простору за музичку критику у дневној штампи, не може се рећи да читаоци београдских дневних новина нису били ваљано информисани о актуелностима у вези с првим југословенским фестивалом савремене музике. Томе сведоче чињенице да су се вести о Музичком бијеналу, уприличеном од 17. до 24. маја, на страницама анализиране дневне штампе могле наћи још почетком марта (Борба), а потом и до последњих дана месеца јуна те 1961. године (Вечерње новости). Осим тога, број написа из београдске дневне штампе никако није занемарљив, а посебно уколико се узме у обзир то да се фестивал одржавао у главном граду друге југословенске републике (тадашње НР Хрватске). Посреди је више од 30 објављених прилога, а од тога 16 у Борби, 15 у Политици и 5 у Вечерњим новостима.

Дакле, анализа одјека првог Музичког бијенала Загреб у трима београдским дневним листовима показала је да су се читаоци упознали с импресивним бројем, а за већину њих, тада мало познатих композиторских имена, затим, с неколицином извођачких тела, посебно оним фокусираним на промоцију савремене музике, те с подједнако великим бројем потпуно нових остварења, која су рефлектовала авангардне тенденције, у то време не нашироко распрострањене међу југословенским музичким ствараоцима. Београдска је дневна штампа у контексту Бијенала известила и о извођачким дометима, о опречним реакцијама југословенске публике на авангардне музичке појаве, али и о запажањима страних посетилаца фестивала, те о рецепцији Бијенала изван границе Југославије. Осим тога, Бијенале је, као авангардна појава, у дискурсу београдских дневних листова иницирао појашњење организационе структуре овог фестивала, његових циљева и критеријума репертоарске селекције, али и наводе да овај догађај са собом носи не само музички, већ и шири друштвени значај. С тим у вези, то што се првом загребачком Бијеналу, једној, понављамо, авангардној појави на домаћем тлу, приступило као изузетно важној теми хронике музичког живота целокупне земље, на одређен начин говори и о друштвено-културној атмосфери у Југославији с почетка шездесетих година.

Сигурно да је овако разгранат и доминантно позитиван медијски одјек прве југословенске манифестације савремене музике деловао подстицајно на организаторе, при чему их је истовремено обавезивао и на велику одговорност за будућност овог фестивала. Недавним обележавањем шездесетогодишњице (1961–2021) Музички бијенале Загреб своју је високу уметничку и друштвену репутацију (стечену, практично, онда када је по први пут и уприличен) без сумње потврдио и оправдао.

Прилог

Хронолошки попис текстова о првом Музичком бијеналу Загреб (1961) у београдским дневним листовима

3. март (Борба), „Истакнути страни уметници на Првом југословенском бијеналу савремене музике” (Аноним.)

12. април (Борба), „Манифестација савремене музике. Утврђен програм првог Музичког бијенала града Загреба” (И. Томљановић)

14. април (Вечерње новости), „Међународно бијенале у Загребу” (Аноним.)

20. април (Политика), „Загребачке теме. У знаку дискусија и – музике” (Стево Остојић)

24. април (Вечерње новости), „Утврђен програм међународног Музичког бијенала у Загребу. Смотра савремене европске музике” (И. Циндарић)

3. мај (Политика), „Добар знак уочи Бијенала савремене музике у Загребу. Велики успех музичке авангарде” (Бранимир Сакач)

14. мај (Политика), „Келеменов балет на француској и белгијској телевизији” (Аноним.)

17. мај (Политика), „Данас се у Загребу отвара први музички Бијенале. Смотра савремене музике. Разговор са председником Милком Келеменом” (Стево Остојић)

17. мај (Борба), „Данас почиње I музички бијенале града Загреба” (И. Томљановић)

17. мај (Вечерње новости), „Смотра домаће и стране савремене музике. Данас почиње Бијенале у Загребу” (Аноним.)

18. мај (Политика), „Музички бијенале у Загребу. Почеле прве приредбе” (Стево Остојић)

18. мај (Борба), „Отворен загребачки Музички бијенале” (И. Томљановић)

18. мај (Вечерње новости), „Гости – код куће” (Аноним.)

19. мај (Политика), „Међународни Музички бијенале у Загребу. Велика фестивалска манифестација. Концерт Симфонијског оркестра Италијанске радио-телевизије” (Стево Остојић)

19. мај (Борба), „Први музички бијенале града Загреба. Италијански програм импресионирао” (Крешимир Ковачевић)

20. мај (Политика), „Међународни музички Бијенале у Загребу. Пријатни доживљаји. Вече ‘Загребачких солиста’ – Нови гости из иностранства” (Стево Остојић)

20. мај (Борба), „Загребачки Бијенале савремене музике. Сугестиван савремени израз” (Драгутин Чолић)

21. мај (Политика), „Портрет – Милко Келемен” (Стево Остојић)

21. мај (Политика), „Музички бијенале у Загребу. ‘Ревизор’ – као савремена опера” (Стево Остојић)

21. мај (Борба), „Загребачки Музички бијенале. Инострани гости о фестивалу и музици” (И. Томљановић)

22. мај (Политика), „Музички бијенале у Загребу. Аплаузи и звиждуци. Необична атмосфера на приредби најекстремније музике” (Стево Остојић)

22. мај (Борба), „Загребачки бијенале савремене музике. Духовита гротеска. ‘Ревизор’ Вернера Ека у извођењу Љубљанске опере” (Крешимир Ковачевић)

23. мај (Политика), „Музички бијенале у Загребу. Публика живнула као ретко када. Синоћ је наступио Симфонијски оркестар и Хор Радио-телевизије Београд” (Стево Остојић)

23. мај (Борба), „Загребачки Бијенале савремене музике. Рафиновано музицирање Ивонe [sic!] Лорио” (Драгутин Чолић)

24. мај (Политика), „Музички бијенале у Загребу. Дворане су постале тесне” (Стево Остојић)

24. мај (Борба), „Загребачки Бијенале савремене музике. Шаролик камерни програм” (Драгутин Чолић)

24. мај (Борба), „У корак са савременим стремљењима у свету. Лондонски ‘Тајмс’ о југословенском фестивалу савремене музике у Загребу” (Аноним.)

25. мај (Политика), „Последњи дан Музичког бијенала у Загребу. На крају: конкретна музика” (Стево Остојић)

25. мај (Борба), „Загребачки Бијенале савремене музике. Експерименти или музика будућности” (Драгомир Пападополос)

26. мај (Политика), „Биланс Музичког бијенала у Загребу. Велики успех” (Стево Остојић)

26. мај (Борба), „Завршен Први музички бијенале града Загреба. Бијеналским приредбама присуствовало је око 15.000 посетилаца” (И. Томљановић)

30. мај (Борба), „Манифестација достигнућа у развоју наше музичке културе. Панорама загребачког Бијенала савремене музике” (Драгутин Чолић)

1. јун (Политика), „Наш композитор пише за експериментални студио у Келну” (Стево Остојић)

14. јун (Борба), „После I Музичког бијенала града Загреба. Успела панорама савремене музике” (Феликс Пашић)

22. јун (Борба), „Јединствена манифестација у музичком животу Европе. Западнонемачки листови о загребачком Бијеналу савремене музике” (Аноним.)

22. јун (Вечерње новости), „Страна штампа о загребачком Бијеналу. Још није виђено на Западу...” (Аноним.)

List of References

Anon. (1961a) „Istaknuti strani umetnici na Prvom jugoslovenskom bijenalu savremene muzike”, Borba, 3. 3. 1961: 7. / Анон. (1961а) „Истакнути страни уметници на Првом југословенском бијеналу савремене музике”, Борба, 3. 3. 1961: 7.

Anon. (1961b) „Međunarodno bijenale u Zagrebu”, Večernje novosti, 14. 4. 1961: 7. / Анон. (1961b) „Међународно бијенале у Загребу”, Вечерње новости, 14. 4. 1961: 7.

Anon. (1961c) „Kelemenov balet na francuskoj i belgijskoj televiziji”, Politika, 14. 5. 1961: 15 / Анон. (1961c) „Келеменов балет на француској и белгијској телевизији”, Политика, 14. 5. 1961: 15.

Anon. (1961č) „Smotra domaće i strane savremene muzike. Danas počinje Bijenale u Zagrebu”, Večernje novosti, 17. 5. 1961: 7. / Анон. (1961č) „Смотра домаће и стране савремене музике. Данас почиње Бијенале у Загребу”, Вечерње новости, 17. 5. 1961: 7.

Anon. (1961ć) „Gosti – kod kuće”, Večernje novosti, 18. 5. 1961: 8. / Анон. (1961ć) „Гости – код куће”, Вечерње новости, 18. 5. 1961: 8.

Anon. (1961d) „U korak sa savremenim stremljenjima u svetu. Londonski ‘Tajms’ o jugoslovenskom festivalu savremene muzike u Zagrebu”, Borba, 24. 5. 1961: 7. / Анон. (1961d) „У корак са савременим стремљењима у свету. Лондонски ‘Тајмс’ о југословенском фестивалу савремене музике у Загребу”, Борба, 24. 5. 1961: 7.

Anon. (1961dž) „Jedinstvena manifestacija u muzičkom životu Evrope. Zapadnonemački listovi o zagrebačkom Bijenalu savremene muzike”, Borba, 22. 6. 1961: 7. / Анон. (1961џ) „Јединствена манифестација у музичком животу Европе. Западнонемачки листови о загребачком Бијеналу савремене музике”, Борба, 22. 6. 1961: 7.

Anon. (1961đ) „Strana štampa o zagrebačkom Bijenalu. Još nije viđeno na Zapadu...”, Večernje novosti, 22. 6. 1961: 7. / Анон. (1961ђ) „Страна штампа о загребачком Бијеналу. Још није виђено на Западу...”, Вечерње новости, 22. 6. 1961: 7.

Anon. (s. a.a) Borba: Organ Komunističke partije Jugoslavije, https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/nbs/43854348#full [pristupljeno 29. 1. 2022.] / Анон. (s. a.а) Борба: Орган Комунистичке партије Југославије, https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/nbs/43854348#full [приступљено 29. 1. 2022.]

Anon. (s. a.b) O nama – Istorijat Politike AD, https://politika-ad.com/?option=com_content&view=article&id=19&Itemid=31&lang=cirilica [pristupljeno 29. 1. 2022.] / Анон. (s. a.b) О нама – Историјат Политике АД, https://politika-ad.com/?option=com_content&view=article&id=19&Itemid=31&lang=cirilica [приступљено 29. 1. 2022.]

Anon. (s. a.c) „Ostojić, Stevo”. U Filmska enciklopedija, mrežno izdanje, Zagreb: Leksikografski zavod Miroslav Krleža, https://filmska.lzmk.hr/natuknica.aspx?id=3871 [pristupljeno 29. 1. 2022.]

Cindarić, I. (1961) „Utvrđen program međunarodnog Muzičkog bijenala u Zagrebu. Smotra savremene evropske muzike”, Večernje novosti, 24. 4. 1961: 7. / Циндарић, И. (1961) „Утврђен програм међународног Музичког бијенала у Загребу. Смотра савремене европске музике”, Вечерње новости, 24. 4. 1961: 7.

Čavlović, Ivan (1999) „Muzički događaj: publicistika, novinarstvo, kritika”, Muzika: časopis za muzičku kulturu 4: 6–24.

Čolić, D[ragutin] (1961a) „Zagrebački Bijenale savremene muzike. Sugestivan savremeni izraz”, Borba, 20. 5. 1961: 7. / Чолић, Д[рагутин] (1961а) „Загребачки Бијенале савремене музике. Сугестиван савремени израз”, Борба, 20. 5. 1961: 7.

Čolić, D[ragutin] (1961b) „Zagrebački Bijenale savremene muzike. Rafinovano muziciranje Ivone [sic!] Lorio”, Borba, 23. 5. 1961: 7. / Чолић, Д[рагутин] (1961b) „Загребачки Бијенале савремене музике. Рафиновано музицирање Ивоне [sic!] Лорио”, Борба, 23. 5. 1961: 7.

Čolić, D[ragutin] (1961c) „Zagrebački Bijenale savremene muzike. Šarolik kamerni program”, Borba, 24. 5. 1961: 7. / Чолић, Д[рагутин] (1961c) „Загребачки Бијенале савремене музике. Шаролик камерни програм”, Борба, 24. 5. 1961: 7.

Čolić, Dragutin (1961č) „Manifestacija dostignuća u razvoju naše muzičke kulture. Panorama zagrebačkog Bijenala savremene muzike”, Borba, 30. 5. 1961: 7. / Чолић, Драгутин (1961č) „Манифестација достигнућа у развоју наше музичке културе. Панорама загребачког Бијенала савремене музике”, Борба, 30. 5. 1961: 7.

Doknić, Branka (2013) Kulturna politika Jugoslavije: 1946–1963, Beograd: Službeni glasnik.

Hercigonja, Nikola (1954) „Anketa o muzičkoj kritici”, Savremeni akordi: list za muzička pitanja 2: 16.

Jakšić, Đura (1970) „Sredstva javnog saopštavanja”, Pro musica Posebna edicija – Muzički život i muzička kultura u SR Srbiji: 33–38. / Јакшић, Ђура (1970) „Средства јавног саопштавања”, Pro musica Посебна едиција – Музички живот и музичка култура у СР Србији: 33–38.

Kelemen, Milko, Reiching, Aleksandar, Stojanović, Josip i Vuljević, Ivo (ur.) (1963) Muzički biennale Zagreb: festival international de musique contemporaine 8–16 V 1963, Zagreb: Muzički biennale Zagreb – Turistički savez grada Zagreba.

Kovačević, Dr K[rešimir] (1961a) „Prvi muzički bijenale grada Zagreba. Italijanski program impresionirao”, Borba, 19. 5. 1961: 5. / Ковачевић, Др К[решимир] (1961а) „Први музички бијенале града Загреба. Италијански програм импресионирао”, Борба, 19. 5. 1961: 5.

Kovačević, Dr K[rešimir] (1961b) „Zagrebački bijenale savremene muzike. Duhovita groteska. ‘Revizor’ Vernera Eka u izvođenju Ljubljanske opere”, Borba, 22. 5. 1961: 6. / Ковачевић, Др К[решимир] (1961b) „Загребачки бијенале савремене музике. Духовита гротеска. ‘Ревизор’ Вернера Ека у извођењу Љубљанске опере”, Борба, 22. 5. 1961: 6.

Kovačević, Krešimir (ur.) (1984a) „Kritika – Srbija”. U Leksikon jugoslavenske muzike 1, Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža”, 478–479.

Kovačević, Krešimir (ur.) (1984b) „Papadopulos, Dragomir”. U Leksikon jugoslavenske muzike 2, Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža”, 141.

Krpan, Erika (ur.) (2000) Muzički biennale Zagreb. Međunarodni festival suvremene glazbe 1961–2001, Zagreb: Hrvatsko društvo skladatelja.

Krpan, Erika (ur.) (2003) Zagrebački solisti: pedeset zlatnih godina 1954–2004, Zagreb: Zagrebački solisti; Cantus d. o. o.

Logar, Mihovil (1958) „Kritika i publicitet našeg stvaralaštva”, Zvuk: jugoslovenska muzička revija 17–18: 317–325.

Maksimović, Rajko (1961) „Trijumf poljske muzičke avangarde. Prvi muzički biennale u Zagrebu: Pogledi i utisci”, Zvuk: jugoslovenska muzička revija 49–50: 492–493.

Marković, J. Predrag (2007) Trajnost i promena: društvena istorija socijalističke i postsocijalističke svakodnevice u Jugoslaviji i Srbiji, Beograd: Službeni glasnik.

Markulin, Lucija (2005) „Utemeljenje Muzičkog biennala u Zagrebu”, Arti musices: hrvatski muzikološki zbornik 36/1: 63–92.

Ostojić, Stevo (1961a) „Zagrebačke teme. U znaku diskusija i – muzike”, Politika, 20. 4. 1961: 12. / Остојић, Стево (1961а) „Загребачке теме. У знаку дискусија и – музике”, Политика, 20. 4. 1961: 12.

Ostojić, Stevo (1961b) „Danas se u Zagrebu otvara prvi muzički Bijenale. Smotra savremene muzike. Razgovor sa predsednikom Milkom Kelemenom”, Politika, 17. 5. 1961: 10. / Остојић, Стево (1961b) „Данас се у Загребу отвара први музички Бијенале. Смотра савремене музике. Разговор са председником Милком Келеменом”, Политика, 17. 5. 1961: 10.

O[stojić], S[tevo] (1961c) „Muzički bijenale u Zagrebu. Počele prve priredbe”, Politika, 18. 5. 1961: 10. / О[стојић], С[тево] (1961c) „Музички бијенале у Загребу. Почеле прве приредбе”, Политика, 18. 5. 1961: 10.

O[stojić], S[tevo] (1961č) „Međunarodni Muzički bijenale u Zagrebu. Velika festivalska manifestacija. Koncert Simfonijskog orkestra Italijanske radio-televizije”, Politika, 19. 5. 1961: 10. / О[стојић], С[тево] (1961č) „Међународни Музички бијенале у Загребу. Велика фестивалска манифестација. Концерт Симфонијског оркестра Италијанске радио-телевизије”, Политика, 19. 5. 1961: 10.

O[stojić], S[tevo] (1961ć) „Međunarodni muzički Bijenale u Zagrebu. Prijatni doživljaji. Veče ‘Zagrebačkih solista’ – Novi gosti iz inostranstva”, Politika, 20. 5. 1961: 10. / О[стојић], С[тево] (1961ć) „Међународни музички Бијенале у Загребу. Пријатни доживљаји. Вече ‘Загребачких солиста’ – Нови гости из иностранства”, Политика, 20. 5. 1961: 10.

Ostojić, S[tevo] (1961d) „Muzički bijenale u Zagrebu. ‘Revizor” – kao savremena opera”, Politika, 21. 5. 1961: 8. / Остојић, С[тево] (1961d) „Музички бијенале у Загребу. ‘Ревизор” – као савремена опера”, Политика, 21. 5. 1961: 8.

Ostojić, Stevo (1961dž) „Portret – Milko Kelemen”, Politika, 21. 5. 1961: 5. / Остојић, Стево (1961dž) „Портрет – Милко Келемен”, Политика, 21. 5. 1961: 5.

O[stojić], S[tevo] (1961đ) „Muzički bijenale u Zagrebu. Aplauzi i zvižduci. Neobična atmosfera na priredbi najekstremnije muzike”, Politika, 22. 5. 1961: 6. / О[стојић], С[тево] (1961đ) „Музички бијенале у Загребу. Аплаузи и звиждуци. Необична атмосфера на приредби најекстремније музике”, Политика, 22. 5. 1961: 6.

O[stojić], S[tevo] (1961e) „Muzički bijenale u Zagrebu. Publika živnula kao retko kada. Sinoć je nastupio Simfonijski orkestar i Hor Radio-televizije Beograd”, Politika, 23. 5. 1961: 11. / О[стојић], С[тево] (1961е) „Музички бијенале у Загребу. Публика живнула као ретко када. Синоћ је наступио Симфонијски оркестар и Хор Радио-телевизије Београд”, Политика, 23. 5. 1961: 11.

O[stojić], S[tevo] (1961f) „Muzički bijenale u Zagrebu. Dvorane su postale tesne”, Politika, 24. 5. 1961: 10. / О[стојић], С[тево] (1961f) „Музички бијенале у Загребу. Дворане су постале тесне”, Политика, 24. 5. 1961: 10.

O[stojić], S[tevo] (1961g) „Poslednji dan Muzičkog bijenala u Zagrebu. Na kraju: konkretna muzika”, Politika, 25. 5. 1961: 12. / О[стојић], С[тево] (1961g) „Последњи дан Музичког бијенала у Загребу. На крају: конкретна музика”, Политика, 25. 5. 1961: 12.

O[stojić], S[tevo] (1961h) „Bilans Muzičkog bijenala u Zagrebu. Veliki uspeh”, Politika, 26. 5. 1961: 11. / О[стојић], С[тево] (1961h) „Биланс Музичког бијенала у Загребу. Велики успех”, Политика, 26. 5. 1961: 11.

O[stojić], S[tevo] (1961i) „Naš kompozitor piše za eksperimentalni studio u Kelnu”, Politika, 1. 6. 1961: 10. / О[стојић], С[тево] (1961i) „Наш композитор пише за експериментални студио у Келну”, Политика, 1. 6. 1961: 10.

Ostojić, Stevo (1975) Razgovori, Zagreb: Stvarnost.

Ostojić, Stevo (1981) Javni dnevnik. Zagrebački kulturni i društveni horizonti 1952–1980, Zagreb: Globus.

Papadopolos, D[ragomir] (1961) „Zagrebački Bijenale savremene muzike. Eksperimenti ili muzika budućnosti”, Borba, 25. 5. 1961: 9. / Пападополос, Д[рагомир] (1961) „Загребачки Бијенале савремене музике. Експерименти или музика будућности”, Борба, 25. 5. 1961: 9.

Pašić, F[eliks] (1961) „Posle I Muzičkog bijenala grada Zagreba. Uspela panorama savremene muzike”, Borba, 14. 6. 1961: 7. / Пашић, Ф[еликс] (1961) „После I Музичког бијенала града Загреба. Успела панорама савремене музике”, Борба, 14. 6. 1961: 7.

Perišić, Miroslav (2013) Diplomatija i kultura. Jugoslavija: prelomna 1950. Jedno istorijsko iskustvo, Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije; Narodna biblioteka Srbije. / Перишић, Мирослав (2013) Дипломатија и култура. Југославија: преломна 1950. Једно историјско искуство, Београд: Институт за новију историју Србије; Народна библиотека Србије.

Plavša, Dušan (1959) „O našoj muzičkoj kritici”, Savremeni akordi: list za muzička pitanja 1–2: 7–8.

Plavša, Dušan (1961) „Muzika: Između ‘više ne’ i ‘još ne’”, NIN: Nedeljne informativne novine 542: 8. / Плавша, Душан (1961) „Музика: Између ‘више не’ и ‘још не’”, НИН: Недељне информативне новине 542: 8.

Rudić, Mirko (2010) In memoriam: Feliks Pašić (1939–2010), https://www.vreme.com/nedelja/feliks-pasic/ [pristupljeno 29. 1. 2022.]

Sakač, Branimir (1961) „Dobar znak uoči Bijenala savremene muzike u Zagrebu. Veliki uspeh muzičke avangarde”, Politika, 3. 5. 1961: 8. / Сакач, Бранимир (1961) „Добар знак уочи Бијенала савремене музике у Загребу. Велики успех музичке авангарде”, Политика, 3. 5. 1961: 8.

Stefanović, Pavle (1961) „U korak sa novim zvučnim strukturama (Na Međunarodnom bijenalu savremene muzike u Zagrebu)”, Književne novine 146: 2.

Stefanović, Pavle (1986) „Nešto o muzičkoj kritici (Emisija Trećeg programa Radio-Beograda, 1968)”. U Ivan V. Lalić (ur.) Pavle Stefanović: Um za tonom, Beograd: Nolit, 358–366.

Šale, Vinko (1982) „Samoupravljanje u muzičkoj kulturi”. U Slobodan Stefanović (ur.) Muzičko stvaralaštvo i kritika – Tribina, Beograd: Marksistički centar Organizacije SK u Beogradu, 178–186.

Talović, V[ioleta] i Lovrić, I[van] (2011) „Novosti” uvek sa svojim narodom, https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:325897-Novosti-uvek-sa-svojim-narodom [pristupljeno 29. 1. 2022.]

Tomljanović, I. (1961a) „Manifestacija savremene muzike. Utvrđen program prvog Muzičkog bijenala grada Zagreba”, Borba, 12. 4. 1961: 7. / Томљановић, И. (1961а) „Манифестација савремене музике. Утврђен програм првог Музичког бијенала града Загреба”, Борба, 12. 4. 1961: 7.

Tomljanović, I. (1961b) „Danas počinje I muzički bijenale grada Zagreba”, Borba, 17. 5. 1961: 6. / Томљановић, И. (1961b) „Данас почиње I музички бијенале града Загреба”, Борба, 17. 5. 1961: 6.

T[omljanović], I. (1961c) „Otvoren zagrebački Muzički bijenale”, Borba, 18. 5. 1961: 7. / Т[омљановић], И. (1961c) „Отворен загребачки Музички бијенале”, Борба, 18. 5. 1961: 7.

Tomljanović, I. (1961č) „Zagrebački Muzički bijenale. Inostrani gosti o festivalu i muzici”, Borba, 21. 5. 1961: 9. / Томљановић, И. (1961č) „Загребачки Музички бијенале. Инострани гости о фестивалу и музици”, Борба, 21. 5. 1961: 9.

T[omljanović], I. (1961ć) „Završen Prvi muzički bijenale grada Zagreba. Bijenalskim priredbama prisustvovalo je oko 15.000 posetilaca”, Borba, 26. 5. 1961: 7. / Т[омљановић], И. (1961ć) „Завршен Први музички бијенале града Загреба. Бијеналским приредбама присуствовало је око 15.000 посетилаца”, Борба, 26. 5. 1961: 7.

Uredništvo „Zvuka” (1961) Prvi muzički biennale u Zagrebu: Pogledi i utisci”, Zvuk: jugoslovenska muzička revija 49–50: 480–510.

Žepić, Stanko (1968) „Muzička kritika – šta je to?”, Zvuk: jugoslovenska muzička revija 85–86: 307–310.

Miloš Marinković

Reactions to the first Music Biennale Zagreb (1961)

in Belgradian Daily Newspapers

(Summary)

The first festival of contemporary music in Yugoslavia was the Music Biennale Zagreb, founded in 1961. One of the main goals of this festival was the affirmation of post-war musical tendencies in Europe, as well as the reaffirmation of modernist achievements of the interwar period. With its focus on contemporary music, the Music Biennale resonated as a true avant-garde phenomenon in Yugoslavia and attracted a lot of domestic and foreign media attention.

This study discusses the reception of the first Music Biennale in the Belgradian daily newspapers, Politika [Politics], Borba [Struggle] and Večernje Novosti [Evening News], with reference to the characteristics of the editorial policies of these three newspapers. Politics and Struggle, two of the most influential dailies at the time, were closely following the festival from day to day, practically competing in publishing information from Zagreb. The Evening New published fewer articles about the Music Biennale, but they are no less noteworthy. There were more than 30 published texts, of which 16 appeared in Struggle, 15 in Politics, and 5 in Evening News.

Despite the lack of musicological articles in the daily press, writings on the first Music Biennale in three Belgradian dailies are of great importance for understanding the musical and social circumstances surrounding this festival. Readers of Belgradian newspapers were introduced to an impressive number of composers, performers and works of contemporary music, which reflected avant-garde tendencies not widespread among Yugoslav musicians at the time. In addition, the focus of the Belgradian press was on explaining the organisational policies, goals, and criteria for the repertoire selection of this avant-garde festival. Finally, the newspapers in the capital of Yugoslavia introduced the readers to the reception of the Yugoslav festival in foreign media, as well as to the wider social significance of the establishment of the Music Biennale.

The timely and active reporting of the Belgradian daily press indicates that the first Music Biennale Zagreb was promptly recognised as an important modernist musical festival for the cultural life of the whole of Yugoslavia.