Gramophone Records of the Singer Mijat Mijatović: From (Re)construction of Discography to

the Study of Recorded Music

Danka Lajić Mihajlović1

Principal Research Fellow, Institute of Musicology SASA, Belgrade, Serbia

David Pokrajac2

Visiting Professor, Faculty of Sciences and Mathematics,

Department of Computer Science, Niš, Serbia

Saša Spasojević3

Independent Researcher, Belgrade, Serbia

In memory of Milan P. Milovanović (1971–2021)

___________________________

Грамофонске плоче певача Мијата Мијатовића:

од (ре)конструкције дискографије ка

студијама снимљене музике

Данка Лајић Михајловић

Научни саветник, Музиколошки институт САНУ, Београд, Србија

Давид Покрајац

Гостујући професор, Департман за рачунарске науке Природно-математичког факултета Универзитета у Нишу, Ниш, Србија

Саша Спасојевић

Независни истраживач, Београд, Србија

У сећање на Милана П. Миловановића (1971–2021)

Received: 7 March 2022

Accepted: 17 May 2022

Original scientific paper

Abstract

The study of gramophone records is important when acquainting oneself with Mijat Mijatović (1887–1937), who strongly impacted so-called folk music in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes / Yugoslavia, considering the importance of the records he released during his career. His opus of commercial recordings is the largest of the interwar period in the area and, therefore, it is highly indicative when considering the correlation between the early music industry and ‘local’ culture as a glocal topic. In this study we present numerous sources and a complex critical analysis that resulted in Mijatović’s discography. Special attention has been paid to record companies, the chronology of recordings, the repertoire and collaborating musicians, thus mapping the potential of discography for the study of recorded music and cultural history.

Keywords: Mijat Mijatović, discography, the study of recorded music, shellac records / 78 rpm records, music industry.

Апстракт

Проучавање плочa српског певача Мијата Мијатовића (1887–1937) од значаја је за упознавање личности која је снажно обележила тзв. народну музику у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Југославији. Његова продукција плоча највећа је у периоду између двају светских ратова на овом подручју, те је врло индикативна за сагледавање корелације ране музичке индустрије и овдашње културе, као глокалне теме. У студији се представљају бројни извори и сложена критичка анализа која је водила ка Мијатовићевој дискографији. Посебна пажња посвећена је издавачима, хронологији снимања, репертоару и музичким сарадницима у извођењима, као мапирању потенцијала дискографије у правцу студија снимљене музике и културне историје.

Кључне речи: Мијат Мијатовић, дискографија, студије снимљене музике, шелак плоче / плоче на 78 обртаја у минути (о/м), музичка индустрија.

1. Увод4

Место дискографија у научним истраживањима музике повезано је с вредновањем комерцијалних аудио-снимака музике као врсте извора. Иако су дуго били на маргини, новија истраживања дала су им убедљив легитимитет, последично афирмишући и дискографије. Важно је имати у виду да се научно релевантне дискографије разликују од каталога дискографских издања, какви у библиотечком контексту служе да обезбеде информације о звучном медију и пратећем материјалу, као и од каталога произвођача и продаваца, који дискографска издања представљају као тржишни артикал (Weber 2001). Оне све те податке проактивно обједињују: издање описују као производ музичке / културне индустрије, широко контекстуализујући анализе музике с комерцијалних издања као медијализоване уметничке поруке. (Ре)конструкције таквих дискографија, нарочито када је реч о издањима с почетка дискографске индустрије, захтеван су посао, тим више ако је реч о пионирским подухватима те врсте у одређеној средини и(ли) сфери музике.

Иако се разлози дистанце музикологије и етномузикологије у односу на снимке музике с комерцијалних издања као грађе донекле разликују, сходно специфичним дисциплинарним епистемологијама и доминантним методологијама, чини се да савремене ‘студије снимљене музике’ доприносе брисању граница између „сестринских дисциплина” (Greer 1997), као и афирмацији интердисциплинарности у проучавању односа музике, човека и друштва. Иако ово научно поље укључује истраживања бројних технолошких и културолошких аспеката музике снимљене за комерцијална издања, оно донекле потенцира околност да је реч о медијализованој музици, скреће пажњу на снимање као врсту интервенције и медиј као посредника. Из етномузиколошке перспективе се назив дисциплине the study of recorded music (уп. Bayley 2010; Cottrell 2018) студије снимљене музике, чини у одређеном смислу редундантним због у овој науци уобичајеног ослањања на снимке – првенствено теренске, али и снимке с фестивала и оне настале у студијским условима. У том смислу осећа се потреба за додатном одредницом о диферентном мотиву у односу на примарно документарна снимања – комерцијално заснованим односима музичара, продуцената и публике, попут ‘студије комерцијално снимљене музике’. Коначно, у правцу који као сложеница назначава други, такође сразмерно присутан термин у англофоном дискурсу phonomusicology – ‘фономузикологија’ (уп. Cottrell 2010), као практичан, па и међународно прихватљивији чини се термин ‘дискологија’, изведен по већ познатим принципима из грчког ‘дискос’, а аналогно општепознатог ‘дискографија’.5 У овом тренутку приклањамо се директном преводу препознатљивог назива дисциплине с идејом да примарно заговарамо инклузивност етномузиколошких истраживања за све врсте звучних докумената.6

Маргинализованост коришћења дискографских издања као извора у етномузиколошким истраживањима музике у вези је с методолошком доминацијом теренских истраживања у овој науци. Пажња за последице измештања фолклора у домен масовне, медијске и популарне културе, коју је фолклористика показала још средином прошлог века, те потоње шире преиспитивање потенцијала нових медија и односа различитих типова реконтекстуализације фолклора, као и пионирска проучавања дискографија појединих музичких израза (попут џеза), тек почетком 21. века добили су значајнији одјек на пољу проучавања народне музике у најширем смислу.7 Надовезујући се на пионирске подухвате ове врсте (попут Bulić 1980), пажња за дискографију у региону југоисточне Европе резултирала је значајнијом научном продукцијом.8 Важност дискографских извора потврђена је кроз проучавања феномена градске (народне) музике (уп. Dimov 2012; Думнић 2013; Думнић Вилотијевић 2019), па и кроз историографске студије (Покрајац и др. 2014). Растуће уважавање комерцијалних издања као извора подстакло је интересовање за ову врсту истраживања и у Србији (Radinović and Milovanović 2016; Лајић Михајловић 2017; 2021; Лајић Михајловић и Ђорђевић Белић 2016). Прелиминарни резултати подстакли су осмишљавање ширег истраживања у оквиру пројекта Applied Musicology and Ethnomusicology in Serbia: Making a Difference in Contemporary Society (2022–2024), којем је један од циљева рад на дискографијама музичара од значаја за српску културу кроз тзв. сарадничко истраживање (енгл. Collaborative research), као и научно интерпретирање тема које оне отварају.

Овом приликом у центар пажње постављају се плоче Мијата Мијатовића (Београд, 3. фебруар 1887 – Београд, 25. јун 1937), једног од најпопуларнијих певача у Србији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) / Југославији у периоду до Другог светског рата (уп. EBP 1928а: 46). Због обима студије, детаљна Мијатовићева дискографија приказана је табеларно (в. прилог), док су ток истраживања, елементи Мијатовићеве биографије и други аспекти музичке каријере сведени на контекстуалне референце (њихово елаборирање следи у засебној студији), у корист ‘читања’ дискографских података из етномузиколошке перспективе.

2. Мијат Мијатовић и дискографска индустрија

2.1. Музичка каријера Мијата Мијатовића

Иако се професионално бавио правом (као дипломирани правник радио је у Министарству правде, а касније као адвокат), за Мијата Мијатовића певање je било изузетно важан део живота. Надареност, посебно висина (тенор) и боја његовог гласаотворили су му врата једне од најплоднијих каријера када је реч о певачима прве половине 20. века у Србији и региону.

Као певач развијао се у гимназијском хору (уп. Анон. 1927х), а затим у Академском певачком друштву „Обилић” (Мајданац и Радојчић 2005), усвајајући елементе белканто технике. Наступајући с „Обилићем” и „Београдским певачким друштвом” на бројним концертима и турнејама (Турлаков 1994; Милановић 2014), често и као солиста, добио је прилику да уђе у свет дискографске индустрије врло рано, у својим двадесетим годинама. Међутим, следиле су тешке године за Србију, Балкански ратови, а потом и Први светски рат. У Првом светском рату учествовао је кao резервни официр српске војске, с којом се повукао у Грчку, где је наступао на хуманитарним концертима у Солуну (Vasiljević 2019: 315). С војском се потом нашао и у Француској, у Паризу, а након рата вратио се у Београд. Један од Мијатовићевих најрепрезентативнијих наступа био је у чувеном Ројал Алберт Холу у Лондону, 14. марта 1920. године (Royal Albert Hall 2018). Учествовао је и у директно преношеним музичким програмима Радио Београда Раковица (према: Коцић 1985), касније Радио Београда, а врло често су се преко радија могле чути његове плоче (уп. Анон. 1930d). Након дуге паузе, у својим четрдесетим, као зрео певач вратио се снимању плоча и у тој етапи сарадње с дискографским компанијама настаје највећи део његове продукције. Иако је сâм био велики боем, Мијатовић није званично наступао у кафанама. Продукција плоча испоставља се кључном сфером његове певачке каријере.

2.2. Плоче Мијата Мијатовића као производи музичке индустрије

2.2.1. Извори за (ре)конструкцију Мијатовићеве дискографије

Истраживање у циљу уобличавања дискографије Мијата Мијатовића укључило је разноврсне и изузето бројне изворе. Међу примарним су плоче, које су проучаване непосредно, а када приступ примерцима није био могућ, коришћене су фотографије плоча и(ли) налепница/етикета. Донекле изненађујуће, испоставило се да су институционални архиви од мањег значаја у односу на приватне збирке. Наиме, у обзир су узети фондови Радио Београда, Народне библиотеке Србије (НБС), Матице српске у Новом Саду (ДБМС), Дигиталног репозиторијума Института за етнологију и фолклористику у Загребу (DIEF), хрватске Националне и свеучилишне књижнице (NSK), те Библиотеке Краљевског колеџа (Kings College) у Лондону. Ипак, како је до сада утврђено, највећа збирка Мијатовићевих плоча налази се у приватном архиву Саше Спасојевића, самосталног истраживача из Београда, те је она била кључна за ово истраживање.9 Сачувано је око 80% Мијатовићевих комерцијалних снимака, претежно оних из међуратног периода.

Драгоцене изворе за Мијатовићеву дискографију пружиле су, такође, базе података и интернет странице посвећене дискографији (уп. CHARM, DAHR, Discogs, Kelly, SecondHandSongs) и дигитализоване архиве издавачких кућа (уп. LAC, посебно фонд Пола Војта (Paul Voigt), једног од главних инжењера Edison Bell компаније). Коначно, успели смо да истраживањем обухватимо и све најзначајније каталоге издавачких кућа и локалних дистрибутера (Columbia 1932; EBP 1928a; EBP 1928b; EBP 1929a; EBP 1930; EBP 1931a; EBP 1931b; EBP 1933; EBP 1935; HMV 1933; HMVColumbia b.g.; Одеон 1927; Одеон 1928/9; Одеон 1929; Одеон 1939; Палић 1911: Палић 1913; Пате 1913; Павловић б. г.), те огроман број написа и рекламних огласа из дневне штампе тог времена. Наравно, компаративно су коришћени и већ објављени подаци релевантни за тему (Milovanović 2009).

У методолошком смислу кључним се испоставило критичко читање различитих извора, врста детективског рада у којем је квалификовање и хијерархизовање података засновано на што је могуће систематичнијем контекстуалном и компаративном разматрању сваког од њих. Највећи проблем током поступка уобличавања Мијатовићеве дискографије представљали су недостајући и неподударни матрични бројеви (истих снимака) у различитим писаним изворима, што смо кроз оваква истраживања у највећем броју случајева успели да разрешимо.10

2.2.2. Техничко-технолошки аспекти плоча Мијата Мијатовића

У дискографској индустрији у Мијатовићево време употребљаване су тзв. шелак плоче – плоче од шелак смоле које су репродуковане брзином од (приближно) 78 обртаја у минути (о/м) (више у: Morton 2004). Мијатовићеви снимци су махом на плочама пречника 25 цм, иако има и оних од 20 цм и 29 цм.11 Тако је трајање публикованих Мијатовићевих снимака најчешће око 3 минута, а креће се у распону од нешто преко 2,5 минута до приближно 4 минута.12 У Мијатовићево време плоче су штампане обострано, махом један снимак / једна музичка нумера на страни. Међутим, у неким случајевима на плочама су комбиновани снимци различитих извођача, а понекад су исти снимци једног извођача публиковани на различитим његовим плочама, па се о раној дискографској продукцији често говори реферирајући и на „стране плоча” као мерне јединице.

У технолошком смислу су Мијатовићеви рани снимци – они настали пре Првог светског рата – део епохе акустичног снимања, када су записи настајали механичким путем, док су каснији записи његовог певања начињени електрично – уз коришћење микрофона и електричну конверзију звучног сигнала (више о технологијама снимања нпр. у: Morton 2004).13

2.2.3. Мијатовићеви снимци за дискографске компаније

Снимања за плоче Мијата Мијатовића организовали су различити комерцијални издавачи чији су се називи и пословно-организациони односи мењали (више у: Gronow and Saunio 1998), а плоче носе седам различитих етикета: Gramophone Concert Record (надаље: GCR), Pathé, His Masters Voice (надаље: HMV), Edison Bell Penkala (надаље: EBP), Columbia, Odeon и Homocord.14

Према до сада идентификованим и истраженим изворима, на комерцијалним плочама објављено је више од 170 снимака Мијатовићевог певања, најмање 174.15 Највише је његових снимака на плочама EBP, једине индустрије грамофонских плоча у Краљевини СХС / Југославији (више у: Lipovšćak 2014) – бар 52 различита снимка. С етикетом HMV објављено је 37 снимака Мијатовићевог певања, следе Odeon с 26, Homocord с 22, GCR с 16, Columbia с 15 и Pathé са 6 снимака.

Такође, извесно је да је иста матрица отиснута на две плоче (као „дупликат”), у једном случају код Columbia плоча и у седам случајева код EBP.16 У оквиру ове проблематике потребно је поменути и поновно издавање појединих (старих) снимака с префиксом „ЈS” (југословенски снимци) и назнаком Маde in Jugoslavia (sic!) (уп. HMV Columbia б. г.).17

Одређени број ових снимака публикован је и на плочама за америчко тржиште од стране Columbia Records (US), која је издала бар четири Мијатовићева снимка настала за Columbia Gramophone Company Ltd. (UK)18 и The Victor Talking Machine Company, на чијим је плочама најмање 19 Мијатовићевих снимака насталих за HMV.19

Резимирајући наведене податке закључујемо да је Мијат Мијатовић објавио на плочама преко двеста снимака, на садашњем нивоу сазнања – 205: на 174 су различити снимци, 23 снимка су америчке компаније поновиле на својим плочама, а 8 снимака поновљено је на плочама истог издавача у комбинацији с другим снимцима (в. Табелу 1). О евентуалним додатним плочама с Мијатовићевим снимцима може се изнети неколико претпоставки. Кад је реч о продукцији ЕВР, запажа се несистематичност следа матричних бројева у вези са сесијама за које не постоје књиге снимања, те се не може искључити могућност да су на њима додатни Мијатовићеви снимци. Такође, постоји могућност да је Мијатовић издао бар још једну плочу за Homocord, с обзиром на прескок у низу бројева познатих плоча с његовим извођењима (недостаје Se. 4-023, в. Табелу 1). У односу на питање додатних снимака/плоча треба имати у виду и податак да се у Програму са плоча Радио Београда за 11. мај 1937. наводи и песма Зорица (уп. Анон. 1937), коју нисмо пронашли на нама познатим грамофонским плочама. Коначно, поменимо могућност да је Мијатовић учествовао у снимању плоча и као члан квартета „Станковић”, који је 1911. снимао за Pathé.20

У односу на питање целовитости уприличене дискографије Мијата Мијатовића неопходно је размотрити и тзв. алтернативне снимке/тејкове,21 који су били ‘нуспроизводи’ процедуре снимања за плоче (уп. Анон. 1929а). Тако је, на пример, начињено барем тридесет алтернативних тејкова различитих нумера с Мијатовићевих снимања за HMV (према: CHARM; Kelly). Није познато да ли је неки од ових снимака сачуван до нашег времена. Могуће је да се управо алтернативни тејкови појављују на издањима која се сматрају „дупликатима” код EBP,22 а одговор може пружити само детаљна анализа извођења. Такође, неке EBP плоче у неснимљеном делу плоче – тзв. dead wax простору23 уз број матрица садрже утиснуте и различите суфиксе, словне или нумеричке,24 који би могли бити и ознаке алтернативних тејкова.25

2.2.4. Датирање комерцијалних снимака Мијата Мијатовића

Због недоступности књига снимања и других поузданих података о динамици сниматељских сесија реконструкција хронологије Мијатовићевих снимања за плоче била је веома захтеван аспект истраживања. Каталози издавачких кућа ће се у овом делу текста третирати као подразумевајућа референца коју, дакле, треба повезати с додатним, конкретно наведеним изворима. Извесно је да су постојале две фазе: прва је била кратка, 1910–1911. године, прекинута ратовима, док је друга, 1927–1932. године, кључна по броју снимака. Мијатовићев рад на овом пољу представићемо пре свега из перспективе сарадњи с појединим издавачких кућама, док је укупну динамику снимања могуће јасније сагледати из Табеле 1 (в. прилог).

Прве снимке за плоче у каријери Мијатовић је направио за GCR: сви његови снимци издати с овом етикетом настали су у Београду у једној прилици, 8. и 10. марта 1910. (уп. Kelly). Првог дана настали су снимци на матрицама 10538–10547, а још шест, на матрицама 10557–10562, другог дана Мијатовићевог снимања.

Исте године Мијатовић у Београду снима и за издавачку кућу Pathé; реч је о снимцима с матричним бројевима 16981–16984 (уп. Палић 1911; Пате 1913; Палић 1913), који су вероватно настали јуна 1910.26 С овим издавачем сарађивао је и наредне, 1911. године, такође у Београду, када су начињена два снимка (16294 и 16295). 27

Ратне околности прекинуле су ангажовање музичара из Србије на пољу продукције плоча, а у периоду после ратова, у разореној држави, општа атмосфера и економске прилике нису ишле у прилог производњи робе ове врсте. Оживљавање дискографске индустрије почиње прештампавањем предратних снимака српских музичара које је начинио CGR (1921/1922), a новa снимања започињу 1924. (Odeon и Columbia) тј. 1925. године (HMV). У досадашњем току истраживања нису пронађене прештампане плоче са старим Мијатовићевим снимцима, а његова прва поратна снимања уследила су 1927. за компанију HMV.28

Мијатовић је отпутовао у Праг 12. јула (уп. Анон. 1927д), а већ наредног дана започела је тродневна сесија (13–15. јула), вероватно у Подземној дворани Дома синдиката (Odborový dům; према: Gössel and Šir 2016: 30). Том приликом настао је 21 снимак потом публикован на плочама и још бар 20 алтернативних тејкова,29 уз клавирску пратњу. Установили смо да је макар једна од матрица с алтернативним тејковима од двеју за које се сматрало да су сломљене (уп. Kelly), сачувана и искоришћена за плочу.30 Наредно снимање за HMV предузето је у Београду крајем исте године (5. и 6. децембра 1927). Тада је настало десет објављених снимака, барем девет алтернативних тејкова, као и два снимка једне песме која према досадашњим сазнањима није објављена (уп. CHARM: 5. 12. 1927).31 Треће Мијатовићево снимање за HMV организовано је такође у Београду, 9. априла 1929, а резултирало је са шест објављених снимака и бар једним алтернативним тејком. Снимано је у малој дворани „Кола српских сестара” у Франкопановој, данашњој Ресавској улици (уп. Анон. 1929а).

Оснивање компаније Edison Bell Penkala Ltd. у Загребу (1926) не само да је индикација стања културе и економије у Краљевини СХС, већ и процене јужнословенског тржишта у ширем контексту европске дискографске индустрије (више у: Ceribašić 2021). Снимања за ову кућу реализована су у Загребу,32 а Мијатовићеви снимци настали су у пет сесија у раздобљу 1927–1932.

Већ у првој групи музичара која је на снимања дошла из Београда почетком октобра 1927. био је и Мијатовић. Снимао је два дана и том приликом настали су снимци с матричним бројевима Z176–Z185, Z188–Z189, Z195–Z196. Његово наредно снимање у Загребу било је највероватније већ децембра исте године.33 Том приликом настали су снимци на матрицама у распону Z373–Z391, свакако 12 потом публикованих (в. Табелу), док за остале матрице није установљено јесу ли садржале непубликоване Мијатовићеве снимке или снимке другог/других извођача (и да ли су уопште све употребљене). Трећа серија Мијатовићевих снимака за EBP настала је крајем 1928. године (уп. Анон. 1928г). Тада су настали снимци на матрицама Z726–Z735, од којих је осам публиковано (в. Табелу 1), а за Z727 и Z732 није позната употреба. Приближно годину дана касније – крајем 1929, Мијатовић снима четврту серију за EBP (матрице Z1277–Z1286, с непознаницом за четири од њих): осам снимака је публиковано, а за два објављена на различитим плочама нисмо установили матричне бројеве, али је на основу (истог) оркестра који прати сва та извођења вероватно да су настали управо том приликом (в. Табелу 1). Своје последње снимање за EBP – и последње снимке за комерцијалне плоче уопште – Мијатовић је начинио крајем 1932. године (уп. Анон. 1933). Био је то опет сразмерно велики подухват у оквиру којег је настало десет снимака (в. Табела 1).

Мијатовићеви снимци за кућу EBP објављивани су у двама форматима, на плочама од 20 цм – чији су каталошки бројеви имали префикс „SZ”, а припадали су едицији Radio, као и на плочама од 25 цм (само са стандардним „Z”), које су припадале едицијама Record и Electron. Снимци с другог, трећег и четвртог снимања објављивани су у оба формата,34 док су с првог и петог само на плочама од 25 цм.

Певање Мијата Мијатовића публиковано за плоче компаније UK Columbia снимљено је први пут вероватно 8. новембра 1927. у Београду, у сали варијетеа „Касина” (уп. Анон. 1927г). Девет снимака (H1390–H1399, с тим да није познато шта је на H1392 или H1393)35 публиковано је на пет плоча тако што се снимак H1390 нашао на двема плочама (уп. Табелу 1). Две године касније, 17. или 18. јуна 1929, било је друго снимање Columbia у Београду у којем је учествовао и Мијатовић (уп. Анон. 1929ц). Том приликом колекцију снимљену за ову кућу проширио је са шест нових снимака (H2160–H2165), потом публикованих на трима плочама (уп. Табелу 1).

Почетак Мијатовићеве сарадње с издавачем Odeon везује се за 1928. годину, када су у Београду, вероватно у сали „Станковић”, начињени његови први снимци за плоче с овом етикетом (Анон. 1928ц). Међу вероватно око шестсто снимака начињених те године у пролеће (Анон. 1928д) налази се и 26 Мијатовићевих из двеју сниматељских сесија: прва је реализована у априлу, а друга вероватно у мају. Прву колекцију чини 20 снимака, а потом је снимљено још шест песама.

Прво Мијатовићево путовање у Берлин за потребе снимања за Homocord било је у лето 1928. године, вероватно јула месеца, ако су бројеви утиснути на самом шелаку испод налепница датуми снимања. Начињено је 16 снимака. Друга сесија такође је реализована у Берлину, у пролеће наредне, 1929. године, вероватно крајем марта. Тада је снимљено шест нама познатих нумера.

Када се Мијатовићева снимања за плоче сагледају дијахронијски, добија се јасна представа о томе да је врхунац његове продуктивности на овом пољу био у периоду 1927–1929, када се вратио овом послу након дуге паузе.36 Те године снимао је за већину дискографских кућа с којима је током каријере сарађивао, осим за Homocord и Odeon (које ће то „надокнадити” наредне године). Након тога продукција стагнира, да би се пауза између последњих снимања за EBP испоставила најавом краја ове врсте његових активности.37 Разлоге је тешко утврдити, али је свакако велики утицај кризе индустрије грамофонских плоча услед експанзије радија и опште економске кризе.

2.2.5. Пласман и продаја плоча Mијата Мијатовића

За проучавање производње плоча као дела музичке индустрије, па и оне Мијата Мијатовића, од важности су и подаци о динамици појављивања плоча у продаји у односу на снимања. Сама производња плоча је, изгледа, била веома експедитивна, посебно у периодима укупно мање продукције грамофонских плоча, па се, на пример, плоче снимљене марта 1910, укључујући Мијатовићеве, у новинским огласима рекламирају јула исте године (уп. Анон. 1910б), а оне снимане крајем 1932. на тржишту су се појавиле већ с почетка наредне године (уп. Анон. 1933). С друге стране, запажамо неподударност динамике рекламирања плоча из исте серије: могуће је да су из маркетиншких разлога плоче из исте серије пласиране сукцесивно, па се тако снимци из марта 1910. рекламирају јула и септембра исте године, али чак и маја наредне (уп. Анон. 1910б; Анон. 1910ц; Анон. 1911а). Ипак, то није било правило: Pathé снимци из 1910. пуштају се у промет приближно три месеца после снимања, и то практично сви – око 80% снимака из те прилике, укључујући и Мијатовићеве (уп. Анон. 1910а; Анон. 1910д). Слично, Columbia снимци из новембра 1927. на тржиште излазе фебруара 1928. године (уп. Анон. 1928а; Анон. 1928b).

Плоче Мијата Мијатовића (као и других извођача) продавали су заступници издавача, али и бројни други трговци. У овом правцу истраживања су веома комплексна, извори малобројни и захтевни за критичко читање. Тако, на пример, у односу на податак да су снимци с Мијатовићевим певањем (ре)из-давани и на плочама за америчко тржиште – првенствено за дијаспору, у погледу односа економских и културних политика, индикативним се чинио податак да није препознат тржишни потенцијал плоча српских музичара, па и Мијатовића, с обзиром на бројност српске мањине у Мађарској, те његових плоча нема у Каталогу за мађарско тржиште (уп. EBP 1929b). Међутим, истраживања пословања EBP показала су нејасну улогу ове куће кад је реч о том делу продукције (више у Ceribašić 2021: 335), па и неутемељеност повезивања плоча наведених у том каталогу с EBP.

Осим каталога, о пласману плоча сведоче бројни огласи и написи у дневној штампи и периодици. На садашњем нивоу проучености пласмана Мијатовићевих плоча детаљније је могуће говорити само о подручју Београда.

Грамофонске плоче могле су се купити у продавницама техничке робе, уз грамофоне, али и писаће машине и сличне производе. Усмеравајући пажњу према издавачима Мијатовићевих плоча, налазимо да су се издања GCR 1910. продавала као ексклузивна роба у неколико радњи: Јевте М. Павловића и компаније, Михајла И. Обрадовића, Антонија Браздила (уп. Анон. 1910б).38 Специфичне статусе као заступници имали су „Јевта М. Павловић и компанија” за GCR и HMV (уп. Анон. 1926; Анон. 1927ц), „Илић и Андрејевић” за Odeon (Анон. 1930ц), а Агентурно комисионо предузеће ‘Мотор’” за Homocord (уп. Анон. 1928е; Анон. 1928ф; Анон. 1931е), док је Pathé испрва заступала Радионица Саве Т. Поповића” (уп. Анон. 1911б), а касније „Музичка кућа Хармонија” (уп. Анон. 1927а; Анон. 1931а; Анон. 1932б). Своја представништва у Београду имали су Columbia и EBP (уп. Анон. 1927б; Анон. 1927ф).

Основни подаци за процену комерцијалног ефекта Мијатовићевих издања – тираж у којем су публиковани и подаци о продаји – за сада нису пронађени. Ипак, на основу различитих боја налепница и(ли) облика слова за податке на налепницама плоча које су садржајно исто издање, закључујемо да су неке Мијатовићеве плоче доштампаване, што је посредна потврда њиховог тржишног успеха. Познато је да су у време када је његова продукција била на врхунцу – крајем двадесетих и почетком тридесетих – цене грамофонских плоча биле између 15 и 65 динара (уп. Анон. 1928б; Анон. 1929б; Анон. 1930а; Анон. 1931д; Анон. 1932а; Анон. 1933; Анон. 1934; Анон. 1935). Издања Odeon, Columbia и HMV су била знатно скупља од EBP,39 а плоче класичне музике (нарочито иностраних извођача) биле су скупље од плоча с народном музиком. Ако се има у виду да је просечна радничкa надницa била око 25 динара, а месечне плате чиновника између две и три хиљаде динара (Cazi 1978: 31, 15), може се закључити да су грамофонске плоче биле сразмерно скупе. У односу на Мијатовићеву дискографију ова сазнања конкретније сугеришу то да су његове плоче биле међу повољнијима на тржишту (народна музика, највише плоча националне компаније – EBP), али је укупан комерцијални ефекат за њега лично тешко претпоставити, посебно што се уз тираж и статистику продаје мора узети у обзир и одсуство регулативе права извођача током већег дела Мијатовићеве каријере.40

2.3. Плоче Мијата Мијатовића као сведочанства музичке културе

2.3.1. Репертоар Мијата Мијатовића на комерцијалним плочама

На грамофонским плочама публиковано је 86 различитих песама у извођењима Мијата Мијатовића (в. Табелу 1).41 Дакле, сразмерно велики број песама сниман је више пута: на плочама се нашло чак шест (различитих) извођења песме Пошетала Ана Пеливана, а по пет извођења песама Саградићу шајку, Разболе се бело Доне и Кад сум бил мори Ђурђо.

Међу верзијама исте песме значајан је број „дублета” – снимака исте песме уз исти оркестар за различите издаваче, као вида њихових конкурентских односа. Идентификовали смо 13 таквих случајева, све уз пратњу оркестра Стевице Николића: шест је дублета код Odeon и HMV, шест за Odeon и Columbia и један за Columbia и HMV.42 Ако је Мијатовића на Pathé плочама пратио оркестар Јове Јарета (више у наставку текста), дублети су још три песме, чији снимци су с њиховом пратњом објављени на плочама GCR.

Поменимо у овом контексту као прву снимљену (1910), и тада, и сада популарну песму Да знаш мори моме, као и популарне, и у различитим извођењима снимљене Крст од злата, Дуњо моја (Јесен стиже, дуњо моја), Ој јаворе, јаворе. С друге стране, Мијатовић је први на нашим просторима снимио песму Вију ветри, као и Синоћ сам пио из бокала (у тој верзији), а песме Легнам болан, Савио се рузмарин и Кад бекрије из кафане пођу он је једини овековечио на плочама издатим пре Првог светског рата.

Веома су индикативни и резултати анализе репертоара снимљеног на последњим комерцијалним плочама Мијата Мијатовића у смислу ексклузивности, односно популарности. Од укупно десет песама снимљених у последњој серији (EBP), девет се по први пут појављује у Мијатовићевом снимљеном опусу (само Дању орем, камен преврћем снимао је у претходном периоду). Неке од њих већ су снимили други певачи, попут Тешко је љубит тајно, Оj дјевојко, убила те тама, Ој Алиле, кладушко копиле, Другар ми се жени. Други снимци испоставили су се Мијатовићевим амблемима и(ли) врстом обесхрабрења за друге певаче да их сниме, па су песме Купи ми мајко топ и Хајде, слушај калеш, бре, Анђо поново снимљене тек након његове смрти. Слично, од десет песама из последње серије, чак три нису више снимане за плоче до Другог светског рата: Колико те волим, не воли те нико, Кирчо, бре дрто магаре и Ој дјевојко, ђинђо моја – Мијатовићеви снимци остали су уникатна сведочанства њихових извођења у тој епохи. Осим поменутих песама, Мијатовић је једини међу својим савременицима за комерцијалне плоче снимио и песме: Бозаџија, Дању орем, Једрен граде, Јечам жњела Гружанка девојка, Певнула Јана, По моди сам шишке наместила, Татко на мајку збораше и Шетнала сам, мори, Јано. С друге стране, неке друге песме из Мијатовићевог снимљеног репертоара налазимо на плочама великог броја певача из те епохе, у различитом следу – некада је ранији његов снимак, а некада другог певача.43 Свакако, несумњиво је да се репертоар „народне музике” прве половине 20. века преко продукције грамофонских плоча креирао интеракцијом узорних извођача, продуцената дискографских кућа и аудиторијума/тржишта, па и других фактора. Иако је и ова врста компаративне анализе заснована на систематичном увиду у бројне и разнолике изворе о дискографији тог доба, дакле, не само оних о Мијатовићевим плочама, његово прецизније позиционирање као актера у „народној музици” захтева опсежна даља истраживања.

Анализа Мијатовићевог репертоара с плоча показује изузетну комплексност тема и карактера снимљених песама, али и њихових музичко-стилских карактеристика, што се може повезати с интересима издавача. Заступљене су традиционалне песме из различитих крајева Краљевине – претежно оне које припадају новијим временима, међу којима има песама чији се аутори не знају („понародњених”), као и оних чији су аутори познати, али су доживљене и у усменој предаји третиране као народне. Веома су заступљене песме из Босне (попут Равно поље, жао ми је на те, Вино пију, нане, аге Сарајлије, Кад Алија млади бег бијаше), али посебно из јужних српских крајева, с Косова и из (тадашње) Јужне Србије (данашње Северне Македоније), попут Дуде, бело дуде, Кад сум бил мори, Ђурђо, Цркнала мајко, пукнала, На Струга дукјан да имам). Поред одредница „народна песма”,44 на плочама се као регионално-идентитетске одреднице појављују ознаке „босанска”45 и „македонска”.

У односу на већи број лирских, љубавних песама, специфичан део снимљеног традиционалног репертоара чине песме наративног карактера, историјске или псеудоисторијске тематике (Ој, Алиле, кладушко копиле, Пошетала Ана Пеливана, Али-паша на Херцеговини и Једрен-граде). Овакве песме у десетерцима биле су део наслеђа на ширим, балканским просторима, захваљујући интензивним миграцијама становништва, без обзира на догађаје и топосе на које се непосредно односе и локалне традиције из којих су потекле. Релација репертоара који је преко плоча утицао на канонизацију народне музике и идентитетских политика свакако заслужује посебну пажњу, али је такође важна и пријемчивост њихових мелоритмичких одлика, афективног потенцијала за различите социкултурне средине, те прагматичност солистичке извођачке формације (насупрот сеоском групном певању) у односу на технологију снимања.

Међу снимљеним су и песме које су посебну популарност стекле преко Руковети Стевана Ст. Мокрањца (Биљана платно белеше; Шетала сам, мори, Јано / Аман, шетнала си; Прошетал, мајко, девет години), па је на неким плочама и назначено његово ауторство. Мијатовићу су ове песме засигурно биле познате и преко репертоара хорова с којима је наступао (уп. Милановић 2014: 213–214).

Значајан део Мијатовићевог репертоара чиниле су ауторске песме, песме српских композитора и композитора других националности који су деловали у југословенској култури тог времена, те препеви страних песама. Највећи је број ауторских песама Марка Нешића (Синоћ сам пио из бокала – заправо Чије је оно луче бело, Кукурузи већ се беру, Богата сам, имам свега; уп. Томић 2009: 41), песма Петра Коњовића Под пенџери тј. Крадем ти се у вечери нашла се на Мијатовићевим плочама у трима извођењима (више о песми у: Ceribašić i dr. 2019), а ту су и песме Јована Пачуа (Саградићу шајку), Јована Фрајта (Цветала ми ружа, уп. Фрајт б. г.), Исидора Бајића (Дивна си, уп. Бајић б. г.), Јована Поповића (Ко тпокида са грла ђердане,46 уп. Матић 2018), Божидара Јоксимовића (Дуњо моја), Станислава Биничког (Угаснуле очи чарне, Имам једну жељу), те Фрање Маћејовског (František Matějovský; Колико те срце моје воле), Јарослава Кричке (Jaroslav Křička; Тече вода, тече), Арпада Балажа (Balázs Árpád; Рузмарине мој зелени) и Николе Балона (Камбана бије нане, уп. Ballon 192?).

Посебну пажњу у овом контексту заслужују песме из збирке Мијатовке Станислава Биничког (б. г.), која је име добила управо по Мијатовићу (Ђурић-Клајн 1981; Дујовић 2017: 116–117, 185).47 Најчешће су снимане Кад сум бил’, мори, Ђурђо и Разболе се бело Доне – по пет пута, затим Послала ме стара мајка – четири пута, Певнула Јана и Зашто, Сике, зашто – по три пута, Циганчица / Цигани се легу два пута, док је Пошла Ванка на вода снимљена само једном.

Међу снимљеним песмама познатих аутора има и оних које потичу из тада популарних комада с певањем. Песму Пијан се скитам Мијатовић је снимио већ за своје прве плоче, и то за обе компаније с којима је тада сарађивао – очигледно с идејом о њеној популарности. На плочи је назначено да је песма „из Ајше”, али не и то да је музику за тај комад Светозара Ћоровића написао Петар Крстић. За друге песме чији се избор такође може повезати с популарношћу позоришних комада, посебно с Коштаном, ова врста назнаке је изостала.

Иако није био професионални оперски певач, на Мијатовићевом снимљеном репертоару налази се и популарна арија Una furtiva lacrima из опере L'elisir d'amore Гаетана Доницетија (Gaetanо Donizetti), коју је извео на италијанском језику. Ову арију снимио је за две издавачке куће – HMV (BK2269-2/АМ837) и EBP (Z189С, и то на две плоче: Z1115 и Z1136). Као репертоарске изузетке налазимо и песму Едварда Грига Ја те љубим (Edvard Grieg, Hjertets melodier Op. 5 No. 3;48 HMV ВК2257-1/АМ 835), те танго Aranjuez Хозеа де Албе (Jose D’Alba), снимљене с текстовима непознатих аутора на српском језику (EBP SZ377/SZ1247). Поменимо и то да су у његовом извођењу публикована и два снимка песме која припада популарној музици у ужем смислу Somewhere a voice is calling (Arthur F. Tate; Eileen Newton; HMV BK2257-1/AM835; EBP Z195/Z1136), у оригиналу – на енглеском језику. Несумњиво је да је образовање помогло Мијатовићу у жанровским искорацима и додатној атрактивности певањем на различитим језицима као виду прилагођавања очекивањима издавача.

2.3.2. Инструментална пратња Мијатовићевог певања на плочама

Урбанизација друштава, па и усмереност политике дискографске индустрије ка градским срединама, уз саму технологију снимања код ране дискографије, утицали су не само на хијерархизацију музичких жанрова у садржајно--функционалном смислу, него и на њихову звучну слику кроз сазвучне структуре, боје и укупну естетику, које су обезбеђиване првенствено путем преферентних извођачких формација. Осим тога што су Мијатовићеве плоче прилог доминацији певача-солиста у дискографској индустрији тог доба, његови снимци су и индикација третмана инструменталних партија у таквим извођењима када је реч о народној музици.

На снимцима с плоча Мијатовић махом пева уз пратњу ансамбала/оркестара (138 снимака), а далеко мање уз клавирску пратњу (35). Није пронађен ниједан снимак за плочу на којем Мијатовић пева a cappella. У аранжманском смислу сасвим је изузетан снимак песме Пошетала Ана Пеливана (HMV BW2412-1/AM2109), експериментално начињен тако што је снимљено Мијатовићево извођење те песме репродуковано с једне раније издате плоче (BK2262-1/AM834) и његово певање пратећег гласа том приликом (в. Слику 1). Ово је један од најстаријих покушаја наснимавања / наслојавања (енгл. overdubbing) на свету.

Уобличавање дискографије у делу о оркестрима који су пратили Мијатовића отежавала је пракса појединих издавача да на налепницама грамофонских плоча не назначавају ову врсту података. Ово је истовремено високоиндикативно у погледу положаја оркестарских музичара-свирача у односу на певача-солисту, а надаље се хијерархија сугерише именовањем оркестра према водећем инструменталисти. Поред назнаке о оркестру на налепници, као примарном извору, поузданим се може сматрати индиректна идентификација обраћањем вођи оркестра на самом снимку, какво постоји у неколико случајева (EBP Z379/Z1240; Columbiа D8675). С друге стране, утврђено је да подаци о пратећим оркестрима из каталога нису сасвим поуздани.49 Коначно, индикација за идентификацију у појединим случајевима био је музички садржај снимка, карактеристични елементи попут високог тона препознатљивог за виолинску технику Стевана-Стевице Николића. У том правцу, у случају Мијатовићевих плоча издатих за Homocord за идентификацију оркестра коришћено је и поређење с референтним извођењима за које је оркестар познат.

Утврђено је, дакле, да је Мијатовић за потребе снимања сарађивао са сразмерно великим бројем инструменталних ансамбала/оркестара, различитих по броју музичара, инструменталном саставу и структури формације – свакако махом сачињеним од гудачких и трзачких инструмената. Мијатовића су на снимањима пратили оркестри виолиниста Јована-Јове Васића Јарета,50 Стевана--Стевице Николића, Паје Тодоровића, Саве Милковића,51 Ђорђија-Ђорђа Ђорђевића, Душана Попаза, Милана Томића, Мијајла Марковића Смука из Смедерева и Стојана Димитријевића Зајечарца. Коначно, на Мијатовићевим снимцима за EBP појављује се и Jazz52 Band Влаховић Schild, који је пратио извођење танга Aranjuez. Посебно ћемо се осврнути на неке од ових сарадњи као индикаторе различите проблематике коју Мијатовићева дискографија отвара за даља истраживања ране српске и југословенске / регионалне дискографије.

Најплоднију сарадњу када је реч о плочама Мијатовић је остварио с оркестром Стевана-Стевице Николића: бар 44 снимка настала су у сарадњи с овим оркестром. Николићев оркестар пратио је Мијатовића на плочама Columbia, HMV и Odeon, али, занимљиво, ни на једној из EBP продукције. Није познато како су бирани оркестри за снимања, нити има ли у томе утицаја самог певача,53 али обим Мијатовићеве сарадње с Николићевим оркестром је, узрочно--последично, залог квалитету ових снимака у погледу складности извођења и потврда певачевог задовољства овом комбинацијом.

Оркестар Јове Јарета један је од најдуговечнијих ромских оркестара у периоду пре Другог светског рата, о чему управо сведоче грамофонске плоче у чијем је снимању учествово у периоду 1909–1928. године. Реноме обезбеђен преко учешћа у продукцији плоча,54 као и велико искуство у кафанском музицирању, учинили су их једним од најистакнутијих ромских оркестара регионалне музичке сцене тог времена. Запажамо да је Мијатовић с овим оркестром сарађивао само у фази акустичног снимања.

Капела Паје Тодоровића била је најзаступљенији ромски оркестар на снимцима ЕBP (снимали су у периоду 1927–1934), вероватно зато што је у то време овај врсни виолиниста живео у Загребу (уп. Ceribašić i dr. 2019: 171). Мијатовића су пратили на снимањима у два наврата (в. Табелу).

Осим с пратњом оркестара, као што је поменуто, Мијатовић је снимао за плоче и с клавирском пратњом. На тај начин су извођене нумере за продукције HMV и EBP. Интересантно је да је избор од 14 песама снимљен за обе куће, с тим да је додатних седам снимљено само за HMV (уп. Табелу 1). Пијанисти који су учествовали на овим снимањима нису именовани на налепницама. На основу података о корепетиторима на снимањима за HMV у Прагу 1927. године (према: Kelly), те снимака за које се зна идентитет пијанисте као поредбених, претпостављамо да је на поменутим снимањима Мијатовића пратио Џон Голвел (John Gollwell, рођен као Jan Borůvka, уп. Gössel and Šir 2016: 31). Када је реч о снимању за EBP, може се претпоставити да је Мијатовића пратио пијаниста Рикард Шимачек (уп. Анон. 1927е).

3. Завршна разматрања

Дискографска продукција Мијата Мијатовића привлачила је изузетну пажњу јавности у време када је настајала (уп. Анон. 1929д; Анон. 1931б), али снимци његовог певања су и данас изузетно атрактивни, посебно за љубитеље и познаваоце народне музике прве половине 20. века, о чему сведочи сразмерна бројност преслушавања његових снимака на интернету. Слично сугерише и велика заступљеност Мијатовићевих плоча у приватним колекцијама. Несумњиво је да таква личност заслужује ширу, мултидисциплинарну пажњу истраживача. Овом приликом представљени резултати етномузиколошких проучавања дискографије певача Мијата Мијатовића испостављају се афирмативним и проактивним за студије културне историје и историографски оријентисана истраживања из перспектива других дисциплина. Поврх тога, отварају се бројне могућности за читања дискографија као прилога савременим студијама медија, мобилности, родних односа. У односу на садржај плоча, њихово истраживање у правцу студија снимљене музике примарно адресује на етномузикологију, за коју представља сведочанство промена традиција извођења под утицајем медија, узорак деликатног периода диференцијације улога стваралаца и извођача, те процеса професионализације музичке делатности и још много тога. Коначно, ови извори су од изузетног значаја за проучавања идентитетских политика, те фазе успостављања односа културних, економских и јавних политика који су постали релациони модели актуелни и данас.

Од свега поменутог, као врсту индикације за даља истраживања, издвајамо овом приликом спефицичну врсту утицаја комерцијалног аспекта на избор Мијатовићевог репертоара за плоче, која се може препознати на основу снимка означеног као „само за најинтимније кругове одраслих”.55 То што су овакве напомене штампане у каталозима (уз песму Певнула Јана), чини их амбивалентним сигналима упозорења и атрактивности, реално више маркетингом трансгресије прокламованог морала и „званичне” уметности. Познато је да су ауторитети у тадашњој културној политици критиковали репертоар и елементе израза подређене комерцијалном успеху извођења који су на штету естетске и просветитељске вредности уметности (према њиховим критеријумима). Тако је у односу на програм народне музике Радио Београда истицано да „[п]ровинцијски примаши подешавају речи да би измамили новац, па се не устручавају да унесу непристојне, баналне и грубе речи које не одговарају оригиналној песми, а још мање духу нашег народа” (уп. Анон. 1939). У односу на то, појава оваквих песама на плочама једног од наугледнијих певача тог времена сугерише даља истраживања пројекција различитих облика трансгресија као вида атрактивности у домену музичке индустрије и индустрије забаве.

Сложености социокултурне слике коју репрезентује Мијатовићева дискографија доприноси, с друге стране, потврда да је снимао само с мушким оркестрима, иако су у то време постојали и управо били веома атрактивни женски оркестри. Према нашим увидима, у дискографији извођача из Србије нема женских оркестара („дамен капела”). С обзиром на то да су у дискографској индустрији економски односи били утицајнији од државних јавних политика (у поређењу с другим сферама музичке културе), може се закључити да Мијатовићева продукција има парадигматски квалитет: она рефлектује и симболише друштвено поимање свирања као мушке праксе у „народној музици” (кореспондентно доминацији маскулиности у инструменталном музицирању у традиционалној српској култури). Додатно, у светлости биографских елемената који Мијатовића представљају као „кафанског човека”, боема, његова продукција има конотацију „умерене”, „прихватљиве” модернизације, види се као врста компромиса патријархалног духа и модерног медија, резултат прилагођавања културној политици снажно усмереној економским концептом дискографске индустрије. Ако се, додатно, има у виду критеријум квалитета женског музицирања, онда се још јасније сагледава подстицај дискографије за даља истраживања. Наиме, притужба на непрофесионалну, непринципијелну конкурентност музичарки реферирала је управо на њихову некомпетентност (уп. Грујић 1931, према Думнић 2013: 84–85), док борба за права музичарки на рад сугерише да се иза потенцирања неквалитета женског музицирања крију и дубоко укорењене патријархалне друштвене улоге, укључујући и њихове економске аспекте (више у: Весић и Пено 2017: 164–170). Из ове перспективе чини се да је опредељењем за реномиране мушке оркестре као Мијатовићеву пратњу на снимањима за плоче сугерисана слика ‘узорног музичара’.

На могућност и потребу даљих истраживања упућује и податак да су међу музичарима који су пратили Мијатовића на снимањима доминирали Роми. Може се претпоставити да је назначавање идентитета музичара („цигански оркестар / капела”) вид „егзотизације” садржаја као још једно маркетиншко средство. Посебна перспектива у овој, социомузиколошкој проблематици отвара се повезивањем социјалног статуса певача-солисте – Мијатовића (интелектуалац, „угледни грађанин”, припадник већинског народа) и „пратећих” музичара. У читање релација на овом нивоу свакако би требало укључити и снимљена ословљавања певача и ромског свирача: „Добро вече, госн Мијате!”, „Здраво, Стево!” (уп. UK Columbia H1399/D8675; извор: Мијатовић и Николић 1927), посебно у светлости изостанка вербалног комуницирања, па и икакве назнаке субординираности пратње на снимку исте песме у сарадњи с пијанистом (уп. EBP z178/Z1125, извор: Мијатовић 1927).

У овом контексту могуће је само назначити додатни правац истраживања које поменуто ословљавање сугерише, а то је продукцијска идеја о медијацији амбијента живог извођења (у кафани). Циљ је да се путем снимка обезбеди реконтекстуализација „аутентичног” перформанса, спонтаност и укупан звучни доживљај „као уживо” (уп. Scales 2012: 265, према: Ceribašić 2021: 326).

Надовезујући се на овај елемент концепта ране дискографске индустрије, поменимо и аспект избора певача с реномеом у културним срединама којима су припадали, и познатог и атрактивног репертоара као гаранте промоције новог медија (и његов комерцијални успех), што Мијатовићев случај одлично илуструје, док ће се разрађени механизми музичке индустрије у другој половини 20. века користити у обрнутом правцу – да произведу музичке звезде (уп. Tschmuck 2012: 123). Из такве стратегије издавача првих плоча проистећи ће и допринос канонизацији народне музике, посебно репертоарској, али и естетској, на коју ће касније реферирати продукција која се често одређује као „новокомпонована народна музика”. Управо на Мијатовића се указује као на „prvog važnog pjevača novog trenda” (Imamović 2016: 80).

Потенцијал дискографија за студије извођења и текстолошка етномузиколошка истраживања генерално је лимитиран, пре свега (не)доступношћу плоча, односно снимака (а потом и њиховим квалитетом). Иако је у случају Мијатовића сразмерно велики број (пре)снимака доступан на интернету, то је тек део увида у рану дискографију чије је минуциозно проучавање од значаја за комплекснију спознају естетике популарне народне музике и специфичности медијализованог комуницирања музиком, укључујући његове психолошке консеквенце. Чињеница да се значајан број плоча из Мијатовићевог опуса налази само у приватним колекцијама дисколошка истраживања чини посебно деликатним. У том правцу, овај рад има за циљ и подстицај доприноса употпуњавању Мијатовићеве дискографије аудио-елементом – дигиталним копијама снимака, па и репрезентативним, стручно приређеним издањима звучних записа његовог певања као културног наслеђа.

На важност дискографије Мијата Мијатовића упечатљиво указује податак да је главнина његових комерцијалних снимака настала у периоду од само три године, 1927–1929, када су публикована 142 снимка, што је у просеку скоро педесет годишње. Колико је то била интензивна продукција сведочи поређење с америчком певачицом Били Холидеј (Billie Holiday), која се певањем бавила професионално, а током три најпродуктивније године у „шелак-ери” (1937–1939), публиковала је око деведесет снимака, тј. око тридесет годишње (уп. Nicholson 1994; Novaes 2017).56 Занимљиво је, такође, навести и паралелне податке за певача и хармоникаша из Србије Борислава Бору Јањића Шапчанина, који је током најбоље три године у својој каријери кад је реч о издавању плоча (1934–1936) издао 86 снимака.57 Коначно, Мијатовић је и по укупном броју плоча међу најпродуктивнијим уметницима Краљевине СХС / Југославије, укључујући и глумце-комичаре који су снимали плоче.

Реализација мапираних истраживања би несумњиво била допринос националним, али и регионалним и транснационалним студијама музике, какве дискографије суштински афирмишу. Третирањем Мијатовићевих плоча не (само) као збирке предмета, већ (и) као музичког „дискурзивног знања”, да употребимо израз везан за архиве (Garcia 2017), могуће је померити границе елементарног доприноса (националној) етномузикологији. Такав циљ захтева изграђену свест о (само)рефлексивности рада на дискографијама, као и критички однос према идеологијама бројних и разноврсих актера у продукцији плоча, њихових естетских, економских и политичких преференција и интереса.

Величину амбиције да се реконструише управо Мијатовићева дискографија, посебно као пионирски подухват те врсте у Србији, пратила је и сразмерна свест о захтевности, па и лимитима таквог подухвата. Надамо се да ће дигитализација библиотечких и архивских фондова омогућити истраживање далеко већих колекција извора, о чему се увелико говори као о потенцијалном епистемолошком обрту у истраживањима музике (Cottrell 2018), те да ће довести до употпуњавања података, па и до кориговања евентуалних нетачности у овом раду. Афирмација грамофонских плоча као културно-историјских извора важан је део пажње за културно наслеђе и нужни коректив истраживачких и културнополитичких стратегија у којима су апсолутни приоритет у (ре)конструисању националних/„народних” музика имали „гласови” забележени при теренским истраживањима. Грамофонске плоче су, сасвим је извесно, респектабилна референца колективног памћења и релевантан траг људи и времена које су оне и обликовале, и сачувале.

Листа референци

Anon. (1910a) Patefon”, Mali žurnal 191/XVII (13. 7. 1910): 1. / Анон. (1910а) „Патефон”, Мали журнал 191/XVII (13. 7. 1910): 1.

Anon. (1910b) „Najnoviji srpski snimci”, Mali žurnal 201/XVII (23. 7. 1910): 4. / Анон. (1910б)Најновији српски снимци”, Мали журнал 201/XVII (23. 7. 1910 ): 4.

Anon. (1910c) „Najnovije gramofonske ploče marka Anđeo”, Mali žurnal 242/XVII (2. 9. 1910): 4. / Анон. (1910ц)Најновије грамофонске плоче марка ‘Анђео”, Мали журнал 242/XVII (2. 9. 1910): 4.

Anon. (1910d) „Nova serija ploča”, Mali žurnal 296/XVII (24. 10. 1910): 3. / Анон. (1910д)Нова серија плоча”, Мали журнал 296/XVII (24. 10. 1910): 3.

Anon. (1911а) „Najnovije srpske gramofonske ploče – marka Anđeo”, Mali žurnal 132/XVIII (11. 5. 1911): 4. / Анон. (1911а) „Најновије српске грамофонске плоче – марка ‘Анђео”, Мали журнал 132/XVIII (11. 5. 1911): 4.

Anon. (1911b) Pate! Pate! Pate!”, Mali žurnal 245/XVIII (2. 9. 1911): 4. / Анон. (1911б) Пате! Пате! Пате!” Мали журнал 245/XVIII (2. 9. 1911): 4.

Anon. (1926) „Gramofoni i ploče”, Politika 6360/XXIII (6. 1. 1926): 31. / Анон. (1926) „Грамофони и плоче”, Политика 6360/XXIII (6. 1. 1926): 31.

Anon. (1927a) Muzička kuća Harmonija”, Vreme 1814/VII (5. 1. 1927): 8./ Анон. (1927a) „Музичка кућа Хармонија”, Време 1814/VII (5. 1. 1927): 8.

Anon. (1927b) „Novi model Kolumbije”, Politika 6722/XXIV (12. 1. 1927): 12. / Анон. (1927б)Нови модел Колумбије”, Политика 6722/XXIV (12. 1. 1927): 12.

Anon. (1927c) „Prispela je velika partija gramofona i ploča”, Pravda 60/XXIII (4. 3. 1927): 8. / Анон. (1927ц) „Приспела је велика партија грамофона и плоча”, Правда 60/XXIII (4. 3. 1927): 8.

Anon. (1927d) „Poslovne vesti”, Vreme 1995/VII (12. 7. 1927): 7. / Анон. (1927д) „Пословне вести”, Време 1995/VII (12. 7. 1927): 7.

Anon. (1927e) „Fotografisanje glasa”, Ilustrovani list 39 (2. 10. 1927): 9. / Анон. (1927е) „Фотографисање гласа”, Илустровани лист 39 (2. 10. 1927): 9.

Anon. (1927f) „Beograđani!! U vašem gradu otvara se najluksuzniji salon i fabričko stovarište gramofona i ploča”, Pravda 30[2]/XXIII (6. 11. 1927): 15. / Анон. (1927ф) „Београђани!! У вашем граду отвара се најлуксузнији салон и фабричко стовариште грамофона и плоча”, Правда 30[2]/XXIII (6. 11. 1927): 15.

Anon. (1927g) Snimanje jugoslovenskih pesama na gramofonske ploče”, Politika 7019/XXIV (11. 11. 1927): 6. / Анон. (1927г)Снимање југословенских песама на грамофонске плоче”, Политика 7019/XXIV (11. 11. 1927): 6.

Anon. (1927h) Kod Mijata Mijatovića”, Nedeljne ilustracije 51 (1927): 14–15. / Анон. (1927х)Код Мијата Мијатовића”, Недељне илустрације 51 (1927): 14–15.

Anon. (1928a) Vi ćete biti zaprepašćeni kad čujete na Columbija ploči”, Vreme 2221/VIII (26. 2. 1928): 12. / Анон. (1928а) „Ви ћете бити запрепашћени кад чујете на Columbija плочи”, Време 2221/VIII (26. 2. 1928): 12.

Anon. (1928b) Prve u Beogradu električno snimljene srpskeKolumbijа’ ploče”, Politika 7124/XXV (27. 2. 1928): 14. / Анон. (1928б) „Прве у Београду електрично снимљене српске ‘Колумбија’ плоче”, Политика 7124/XXV (27. 2. 1928): 14.

Anon. (1928c) Nacionalna pesma i gramofon”, Ilustrovani list 17 (29. 4. 1928): 30. / Анон. (1928ц) „Национална песма и грамофон”, Илустровани лист 17 (29. 4. 1928): 30.

Anon. (1928d) „Stigle nove gramofonske ploče ‘Odeon’”, Vreme 2415/VIII (13. 9. 1928): 10. / Анон. (1928д) „Стигле нове грамофонске плочеОдеон’”, Време 2415/VIII (13. 9. 1928): 10.

Anon. (1928e) „Novo otvorena radnja”, Politika 7276/XXV (11. 11. 1928): 21. / Анон. (1928д) „Ново отворена радња”, Политика 7276/XXV (11. 11. 1928): 21.

Anon. (1928f) „Ne kupujte gramofone i ploče dok ne čujete zvuk sa najboljih nemačkih aparata Homocord”, Vreme 2504/VIII (11. 12. 1928): 10. / Анон. (1928ф) „Не купујте грамофоне и плоче док не чујете звук са најбољих немачких апарата Homocord”, Време 2504/VIII (11. 12. 1928): 10.

Anon. (1928g) „Ko su najbolji igrači u zemlji? Na konkursu Edison-Bel Penkale u Zagrebu, prvu nagradu su podelili tri para: iz Beograda, Zagreba i Ljubljane”, Vreme 2508/VIII (15. 12. 1928): 4. / Анон. (1928г) „Ко су најбољи играчи у земљи? На конкурсу Едисон-Бел Пенкале у Загребу, прву награду су поделили три пара: из Београда, Загреба и Љубљане”, Време 2508/VIII (15. 12. 1928): 4.

Anon. (1929a) „U Beogradu se snima za gramofon šezdeset naših narodnih pesama”, Politika 7516/XXVI (1. 4. 1929): 5. / Анон. (1929а) „У Београду се снима за грамофон шездесет наших народних песама” , Политика 7516/XXVI (1. 4. 1929): 5.

Anon. (1929b) Najverniji drug za izlete”, Vreme 2647/IX (9. 5.1929): 10. / Анон. (1929б) „Највернији друг за излете”, Време 2647/IX (9. 5.1929): 10.

Anon. (1929c) „Brana na pločama”, Politika 7680/XXVI (20. 9. 1919): 8. / Анон. (1929ц) „Брана на плочама”, Политика 7680/XXVI (20. 9. 1929): 8.

Anon. (1929d) „Beli grad u znaku Božića”, Vreme 2876/IX (26. 12. 1929): 4. / Анон. (1929д) „Бели град у знаку Божића, Време 2876/IX (26. 12. 1929): 4.

Anon. (1930a) „Skreće se pažnja poštovanom građanstvu”, Politika 7787/XXVI (5. 1. 1930): 18. / Анон. (1930a) „Скреће се пажња поштованом грађанству”, Политика 7787/XXVI (5. 1. 1930): 18.

Anon. (1930c) „Stigli novi modeli gramofona”, Politika 8100/XXVII (23. 11. 1930): 20. / Анон. (1930ц) „Стигли нови модели грамофона”, Политика 8100/XXVII (23. 11. 1930): 20.

Anon. (1930d) „Petak, 12. decembar, 12.15 ‘ Mijat Mijatović (gramofonske ploče)’”, Radio Beograd: nedeljni ilustrovani časopis 49 (7. 12. 1930): 19. / Анон. (1930д) „Петак, 12. децембар, 12.15 ‘Мијат Мијатовић (грамофонске плоче)’”, Радио Београд: недељни илустровани часопис 49 (7. 12. 1930): 19.

Anon. (1931a) „Radio aparati najčuvenijih evropskih i američkih fabrika”, Politika 8230/XXVIII (5. 4. 1931): 28. / Анон. (1931а) „Радио апарати најчувенијих европских и америчких фабрика”, Политика 8230/XXVIII (5. 4. 1931): 28.

Anon. (1931b) „Đurđev-danski motivi”, Vreme 3357/XI (7. 5. 1931): 4. / Анон. (1931б) „Ђурђев-дански мотиви”, Време 3357/XI (7. 5. 1931): 4.

Anon. (1931c) „Kolumbia gramofon, jugoslavensko d. d. Zagreb”, Analiza bilansa: dodatak Narodnom blagostanju 36/III (5. 9. 1931): 304./ Анон. (1931ц) „Kолумбиа грамофон, југославенско д. д. Загреб”, Анализа биланса: додатак Народном благостању 36/III (5. 9. 1931): 304.

Anon. (1931d) „Edison Bell Penkala d. d. Zagreb”, Narodno blagostanje 38/III (19. 9. 1931): 313–314./ Анон. (1931д) „Edison Bell Penkala д. д. Загреб, Народно благостање 38/III (19. 9. 1931): 313–314.

Anon. (١٩٣١e) „Homocord”, Vreme ٣٥١٧/XI (١٥. 11. 1931): 12. / Анон. (1931е) „Homocord”, Време 3517/XI (15. 11. 1931): 12.

Anon. (1932a) „Najprikladniji Božićni dar”, Politika [8500]/XXIX (6. 1. 1932): 38. / Анон. (1932a) „Најприкладнији Божићни дар”, Политика [8500]/XXIX (6. 1. 1932): 38.

Anon. (1932b) „Ročište za vanstečajno poravnanje firme Harmonija”, Pravda ٣٤/XXVIII (3. 2. 1932): 8. / Анон. (1932б) „Рочиште за ванстечајно поравнање фирме Хармонија”, Правда 34/XXVIII (3. 2. 1932): 8.

Anon. (1933) „Naše najnovije gramofonske ploče”, Politika 8855/XXX (3. 1. 1933): 19. / Анон. (1933) „Наше најновије грамофонске плоче”, Политика 8855/XXX (3. 1. 1933): 19.

Anon. (1934) „Gramofonske ploče”, Politika 9546/XXXI (13. 12. 1934): 23. / Анон. (1934) „Грамофонске плоче” Политика 9546/XXXI (13. 12. 1934): 23.

Anon. (1935) „Gramofonske ploče”, Politika 9892/XXXII (3. 12. 1935): 23. / Анон. (1935) „Грамофонске плоче”, Политика 9892/XXXII (3. 12. 1935): 23.

Anon. (1937) „Kratkotalasna stanica Beograd”, Radio Beograd: ilustrovani nedeljni časopis za radiofoniju 19: 25. / Анон. (1937) „Краткоталасна станица Београд”, Радио Београд: ilustrovani nedeljni časopis za radiofoniju 19: 25.

Anon. (1939) „Šta biva sa narodnom pesmom pre nego što se čuje preko radija”, Radio Beograd 44/ХI (1939): 4. / Анон. (1939) „Шта бива са народном песмом пре него што се чује преко радија”, Радио Београд 44/ХI (1939): 4.

Bajić, Isidor. Pesme ljubavi: za glasovir i pevanje. Beograd: Dvorska knjižara Mite Stajića, b. g. / Бајић, Исидор. Песме љубави: за гласовир и певање. Београд: Дворска књижара Мите Стајића, б. г. <http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/2043> 4. 12. 2021.

Ballon, N[ikola] (192?) Moj dilbere / Mon amour; Kambana bije nane. Beograd: Jovan Frajt (Narodna izdanja / Édition populaire 13). / Ballon, N[ikola] (192?) Мој дилбере / Moj dilbere / Mon amour; Камбана бије нане. Београд: Јован Фрајт (Народна издања / Édition populaire 13).

http://www.digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_9280993FECDAB0874EC558396D069B12

Bayley, Amanda (ed.) (2010) Recorded Music: Performance, Culture and Technology. Cambridge: Cambridge University Press.

Binički, Stanislav (b. g.) Srpske narodne pesme: sedam pesama iz zbirke „Mijatovke” za jedan glas uz glasovir, Beograd: Knjižara Gece Kona. / Бинички, Станислав (б. г.) Српске народне песме: седам песама из збирке „Мијатовке” за један глас уз гласовир, Београд: Књижара Геце Кона.

Bulić, Dario (1980) Diskografija u Jugoslaviji od 1918. do 1941, diplomski rad, mentor: prof. dr Ivo Supičić, Muzička akademija u Zagrebu.

Cazi, Josip (1978) URSSJ i rad komunista u njemu, knjiga 2: 1935–1940 – na političkoj liniji Komunističke partije Jugoslavije. Zagreb: Radničke novine.

Ceribašić, Naila i dr. (2019) „Sevdalinka i Zagreb do kraja 1950-ih: pokušaj rekonstrukcije”, Narodna umjetnost 56/1: 149–191.

Ceribašić, Naila (2021) „Music as Recording, Music in Culture, and the Study of Early Recording Industry in Ethnomusicology: A Take on Edison Bell Penkala”, IRASM 52/2: 323–354.

Columbia (1932) Glavni katalog Columbia 1932. [b. m.]: Columbia Records. http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/5412

Cotrell, Stephen (2010) „The Rise and Rise of Phonomusicology”. In Amanda Bayley (ed.) Recorded Music: Performance, Culture and Technology, Cambridge: Cambridge University Press: 15–36.

Cotrell, Stephen (2018) „Big Music Data, Musicology, and the Study of Recorded Music: Three Case Studies”, The Musical Quarterly 101/2–3: 216–243.

Dimov, Ventsislav (2012) A contribution to the research of the media music on the Balkans: A view from the tavern tables to some relations between the musical cultures in the Balkans in the field of media music during the first half of 20th century. In Dejan Despić, Jelena Jovanović and Danka Lajić Mihajlović (eds.) Musical practices in the Balkans: Ethnomusicological perspectives, Belgrade: SASA, Institute of Musicology SASA: 313324.

Dujović, Marijana (2017) Stanislav Binički i njegovo doba. Beograd: Clio. / Дујовић, Маријана (2017) Станислав Бинички и његово доба. Београд: Clio.

Dumnić, Marija (2013) „Muziciranje i muzičari u kafanama u Beogradu od početka emitovanja programa Radio Beograda do Drugog svetskog rata”, Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku 49: 77–90. / Думнић, Марија (2013) Музицирање и музичари у кафанама у Београду од почетка емитовања програма Радио Београда до Другог светског рата”, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику 49: 77–90.

Dumnić Vilotijević, Marija (2019) Zvuci nostalgije: Istorija starogradske muzike u Srbiji. Beograd: Čigoja štampa, Muzikološki institut SANU. / Думнић Вилотијевић, Марија (2019) Звуци носталгије: Историја староградске музике у Србији. Београд: Чигоја штампа, Музиколошки институт САНУ.

Đurić-Klajn, Stana (1981) Akordi prošlosti. Beograd: Prosveta. / Ђурић-Клајн, Стана (1981) Акорди прошлости. Београд: Просвета.

EBP > Edison Bell Penkala Едисон Бел Пенкала (1928а) Glavni katalog domaćih i stranih ploča, studeni 1927. / Главни каталог домаћих и страних плоча, новембар 1927. ZagrebБеоградСкопље: Edison Bell Penkala. <https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Zvucni_zapisi/Katalozi_gramofonskih_ploca/VC_431_1928#page/0/mode/1up>

EBP > [Edison Bell Penkala Ltd. Едисон Бел Пенкала лтд.] [1928b] Nastavak glavnog kataloga – Нaставак главног каталога [Zagreb–Beograd–Skoplje: Edison Bell Penkala][ЗагребБеоградСкопље: Едисон Бел Пенкала]. <https://www.ief.hr/wp-content/uploads/2021/07/Edison-Bell-Penkala-kat-Mirnik-Lipovscak-1928.pdf>

EBP > Edison Bell Penkala Едисон Бел Пенкала [1929a] II Nastavak glavnog kataloga domaćih i stranih ploča, Lipanj 1929II Наставак главног каталога домаћих и страних плоча. Zagreb – Загреб: Edison Bell Penkala.

EBP > Edison Bell Penkala (1929b) Edison Bell Penkala magyar hanglemezek főárjegyzéke, Zagreb: Edison Bell Penkala. <https://link.oszk.hu/libriurl.php?SRE=Edison+Bell+Penkala+magyar+hanglemezek%C2%A0f%C5%91%C3%A1rjegyz%C3%A9ke&LN=en&SRY=bk&Search=Search&DB=oszk>

EBP > Edison Bell Penkala Ltd. [1930] [Nove ploče februar-mart – Нове плоче фебруар-март]. [Zagreb–Beograd–Skoplje] – [ЗагребБеоградСкопље]: [Edison Bell Penkala Ltd.]. <https://www.ief.hr/wp-content/uploads/2021/07/Edison-Bell-Penkala-kat-Mirnik-Lipovscak-1930.pdf>

EBP > Edison Bell Penkala d. d. – Едисон Бел Пенкала д. д. [1931a] I Nastavak glavnog kataloga domaćih i stranih pločaI Наставак главног каталога домаћих и страних плоча. Београд–Zagreb–Скопље: Edison Bell Penkala–Едисон Бел Пенкала. <https://www.ief.hr/wp-content/uploads/2021/07/Edison-Bell-Penkala-kat-Mirnik-Lipovscak-1931.pdf>

EBP > Edison Bell Penkala Ltd. [1931b] II Nastavak glavnog kataloga domaćih i stranih pločaII Наставак главног каталога домаћих и страних плоча. Београд–Zagreb–Скопље: Edison Bell Penkala–Едисон Бел Пенкала. <https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Zvucni_zapisi/Katalozi_gramofonskih_ploca/VC_431_1931#page/1/mode/1up>

EBP > Edison Bell Penkala–Едисон Бел Пенкала [1933] III Nastavak glavnog kataloga domaćih i stranih ploča III Наставак главног каталога домаћих и страних плоча. БеоградZagrebСкопље: Edison Bell Penkala Ltd. <https://www.ief.hr/wp-content/uploads/2021/08/EBP-kat-1933-III-nast-Spasojevic-ocr.pdf>

EBP > Edison Bell Penkala Ltd. (1935) [II] Nastavak glavnog kataloga domaćih i stranih ploča [II] Наставак главног каталога домаћих и страних плоча. Zagreb–Београд– Скоље: Edison Bell Penkala Ltd. <https://www.ief.hr/wp-content/uploads/2021/07/Edison-Bell-Penkala-kat-Mirnik-Lipovscak-1935.pdf>

Frajt, Jovan [b. g.] Lepa Cana i Cvetala mi ruža, srpske pesme udesio Jov. Frajt. Beograd: J. Frajt / Фрајт, Јован [б. г.] Лепа Цана и Цветала ми ружа, српске песме удесио Јов. Фрајт. Београд: Ј. Фрајт <http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/2421>

Garcia, Miguel (2017) „Sound Archives under Suspicion”. In Susanne Ziegler, Ingrid Åkesson, Gerda Lechleitner and Susana Sardo (eds.) Historical Sources of Ethnomusicology in Contemporary Debate, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholar Publishing, 10–20.

Gössel, Gabrieland and Filip Šir (2016) Recorded Sound in Czech Lands 1900–1946, Brno: The Moravian Library.

Greer, David (ed.) (1997) Musicology and Sister Disciplines. Past, Present, Future. Proceedings of the 16th International Congress of the International Musicological Society, London: Oxford University Press.

Gronow, Pekka and Bjorn Englund (2007) „Inventing recorded music: the recorded repertoire in Scandinavia”, Popular music 26 (2): 281–304.

Gronow, Pekka and Ilpo Saunio (1998) An International History of the Recording Industry, London: Cassel.

HMV > His Master's Voice (1933) Popis jugoslovenskih dvostranih ploča / Попис југословенских двостраних плоча. Jugoslavija: [His Master's Voice].

HMV–Columbia > His Master's VoiceColumbia [b. g.] Popis gramofonskih ploča Made in Jugoslavia, [b. m.], [b. i.].

Imamović, Damir (2016) Sevdah, Zenica: Vrijeme.

Kocić, Ljubomir V. (1985) „Muzički program Radio Beograda Rakovica”, RTS Teorija i praksa 40: 12–17.

Kunej, Drago (2014) „Intertwinement of Croatian and Slovenian Musical Heritage on the Oldest Gramophone Records”, Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i fokloristiku 51/1: 131–152.

Kunej, Drago (2017) „78 rpm records as a source for ethnomusicology and folklore research: experiences from Slovenia”. In Susanne Ziegler, Ingrid Åkesson, Gerda Lechleitner and Susana Sardo (eds.) Historical Sources of Ethnomusicology in Contemporary Debate, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing: 33–49.

Lajić Mihajlović, Danka (2017) „Trag muzike urezan u vosku: kolekcija fonografskih zapisa iz Muzikološkog instituta SANU”, Muzikologija/Musicology 23: 239–258. / Лајић Михајловић, Данка (2017) „Траг музике урезан у воску: колекција фонографских записа из Музиколошког института САНУ”, Музикологија/Musicology 23: 239–258.

Lajić Mihajlović, Danka (2021) „Diskografija Muzike kraljeve garde kao izvor za proučavanje srpske narodne muzike”. U Jelena Jovanović i dr. (ur.) Savremena srpska folkloristika Х, Beograd–Topola: Udruženje folklorista Srbije, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”, Kulturni centar Topola, 2021: 45. / Лајић Михајловић, Данка (2021) „Дискографија Музике краљеве гарде као извор за проучавање српске народне музике”. У Јелена Јовановић и др. (ур.) Савремена српска фолклористика Х, Београд–Топола: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Културни центар Топола, 2021: 45.

Lajić Mihajlović, Danka i Smiljana Đorđević Belić (2016) „Pevanje uz gusle i muzička industrija: guslarska izvođenja na prvim gramofonskim pločama (1908−1931/2)” Muzikologija/Musicology 20: 199–222. / Лајић Михајловић, Данка и Смиљана Ђорђевић Белић (2016) „Певање уз гусле и музичка индустрија: гусларска извођења на првим грамофонским плочамa (1908−1931/2)” Музикологија / Musicology 20: 199–222.

Lipovšćak, Veljko (2014) „Povijest zvučnih zapisa u Hrvatskoj”, Muzeologija 51: 301−317.

Majdanac, Boro i Milena Radojčić (prir.) (2005) Akademsko pevačko društvo Obilić (1884–1941): dokumenti, sećanja, komentari, Beograd: Istorijski arhiv Beograda / Мајданац, Боро и Милена Радојчић (прир.) (2005) Академско певачко друштво Обилић (1884–1941): документи, сећања, коментари, Београд: Историјски архив Београда.

Marković, Radivoje (1979) „Prve godine”. U Milan Bulatović i dr. (ur.), Ovde Radio-Beograd: zbornik povodom pedesetogodišnjice, Beograd: Radio-Beograd, 11–27. / Марковић, Радивоје (1979) „Прве године”. У Милан Булатовић и др. (ур.), Овде Радио-Београд: зборник поводом педесетогодишњице, Београд: Радио-Београд, 11–27.

Matić, Sima (prir.) (2018) Ko t’ pokida sa grla đerdane: lekar i kompozitor Jova Popović, Novi Sad: Tiski cvet. / Матић, Сима (прир.) (2018) Ко тпокида са грла ђердане: лекар и композитор Јова Поповић, Нови Сад: Тиски цвет.

Mijatović, Mijat [i neimenovani pijanista] (1927) Zašto, Sike, zašto, EBP z178/Z1125. / Мијатовић, Мијат [и неименовани пијаниста] (1927) Зашто, Сике, зашто, EBP z178/Z1125; https://www.youtube.com/watch?v=DE6s-fsJniY.

Mijatović, Mijat i orkestar Stevana Nikolića (1927) Zašto, Sike, zašto, UK Columbia H1399/D8675. / Мијатовић, Мијат и оркестар Стевана Николића (1927) Зашто, Сике, зашто, UK Columbia H1399/D8675; https://www.youtube.com/watch?v=czv-MyclF2E.

Mijatović, Mijat i Pecija Petrović (1933) „Naši omiljeli umjetnici Mijat Mijatović i Pecija Petrović prvi put u ton filmu” (Drugar mi se ženi), https://www.youtube.com/watch?v=XPHMu3r75bA.

Milanović, Biljana (ur.) (2014) Stevan Stojanović Mokranjac (1856–1914): Inostrane koncertne turneje sa Beogradskim pevačkim društvom, Beograd: Muzikološki institut SANU. / Милановић, Биљана (ур.) (2014) Стеван Стојановић Мокрањац (1856–1914): Иностране концертне турнеје са Београдским певачким друштвом, Бeoград: Музиколошки институт САНУ.

Milovanović, Milan (2009) „Distribution of Carl Lindstrom products in Serbia”. In Pekka Gronow and Christiane Hofer (eds.) Beiträge zur Geschichte der Schallplattenindustrie, Wien: Gesellschaft für Historische Tonträger 1: 59–72.

Morton, David L. (2004) Sound recording: The life story of a technology, Westport, CT: Greenwood Technographies.

Nicholson, Stuart (1994) Bilie Holiday, Boston: Northeastern University Press.

Novaes, Paulo (ed.) 78rpm by release date”, Billie Holiday Songs. <https://www.billieholidaysongs.com/discography-2/record-history/78-rpm-discography-by-release-dates/>

Odeon (1927) Novi snimci gramofonskih ploča „Odeon” 1927–1928. god. sa ostalim modernim snimcima. [Beograd]: [b. i.]. / Одеон (1927) Нови снимци грамофонских плоча „Одеон” 1927–1928. год. са осталим модерним снимцима. [Београд]: [б. и.].

Odeon (1928/9) [Katalog ploča „Odeon], [Beograd]: [Odeon].

Odeon (1929) Tri glavna nova pronalaska u 1929. god. [Katalog gramofonskih ploča kompanije Odeon za 1929. godinu], [Beograd]: [Odeon]. / Одеон (1929) Три главна нова проналаска у 1929. год. [Каталог грамофона и плоча Одеон за 1929. годину], [Београд]: [Одеон].

Odeon [1939] Katalog gramofona i ploča Odeon za god. 1939, Beograd: Ilić i Andrejević. / Одеон [1939] Каталог грамофона и плоча Одеон за год. 1939, Београд: Илић и Андрејевић.

Paćuka, Lana (2014) „Slava Beograđanima! O gostovanju Beogradskog pevačkog društva u Bosni i Hercegovini 1910. godine”. U Biljana Milanović (ur.), Stevan Stojanović Mokranjac (18561914): Inostrane koncertne turneje sa Beogradskim pevačkim društvom. Beograd: Muzikološki institut SANU. / Paćuka, Lana (2014) „Slava Beograđanima! O gostovanju Beogradskog pevačkog društva u Bosni i Hercegovini 1910. godine”. У Биљана Милановић (ур.), Стеван Стојановић Мокрањац (18561914): Иностране концертне турнеје са Београдским певачким друштвом. Бeoград: Музиколошки институт САНУ.

[Pavlović, Jevta] [b. g.] Spisak novih srpskih pesama na stovarištu Jevte M. Pavlovića i kompanija, [Beograd]: [Jevta Pavlović i kompanija]. / [Павловић, Јевта] [б. г.] Списак нових српских песама на стоваришту Јевте М. Павловића и компанија, [Београд]: [Јевта Павловић и компанија].

[Palić, Mita] (1911) Ilustrovani katalog gramofona, govorećih mašina i spisak najnovijih srpskih gramofonskih ploča Mite Đ. Palića u Pančevu, [Pančevo]: [Mita Palić]. / [Палић, Мита] (1911) Илустровани каталог грамофона, говорећих машина и списак најновијих српских грамофонских плоча Мите Ђ. Палића у Панчеву, [Панчево]: [Мита Палић].

[Palić, Mita] (1913) Ilustrovani cenovnik gramofona (govorećih mašina) i spisak najnovijih srpskih ploča Mite Đ. Palića, Pančevo: [Mita Palić]. / [Палић, Мита] (1913) Илустровани ценовник грамофона (говорећих машина) и списак најновијих српских плоча Мите Ђ. Палића, Панчево: [Mита Палић].

[Pate] [1913] Pate ploča 29 cm [katalog]: 1913, [Beograd]: [b. i.]. / [Пате] [1913]. Пате плоча 29 цм [каталог]: 1913. [Београд]: [б. и.].

Pennanen, Risto Pekka (2003) „A forgotten treasure trove: The first gramophone recordings ever made in Sarajevo, May-June 1907”. In Ivan Čavlović (ed.), Collection of Papers: 3rd International Symposium Music in Society, Sarajevo, October 2426, 2002, Sarajevo: Musicological Society of FBiH: 172–178.

Pennanen, Risto Pekka (2005) „Kako koristiti komercijalne snimke za muzičko istraživanje: metodološki pribor za prvu pomoc”. U Ivan Čavlović (ur.), Collection of Papers: IV. Međunarodni simpozij „Muzika u društvu”, Sarajevo, October 2830, 2004, Sarajevo, Musicological Society of the FbiH: 28–44.

Pennanen, Risto Pekka (2007) „Immortalized in Wax: Professional Folk Musicians and their Gramophone Recordings Made in Sarajevo, 1907–1908”. In Božidar Jezernik, Rajko Muršič and Alenka Bartulović (eds.), Europe and its other: notes on the Balkans, Ljubljana: Oddelek za etnologijo in kulturno antropologijo, Filozofska fakulteta: 107–148.

Pennanen, Risto Pekka (2016) „Discography of Bosnian non-Deutsche Grammophon-Aktiengesellschaft (DGAG) Recordings before the Great War”, ARSC Journal 47/2: 191–204.

Pokrajac, David (Dragoljub) i dr. (2014) „Komercijalni zvučni zapisi kao istoriografska građa za izučavanje istorije srpskog naroda do 1945”, Leskovački zbornik 54: 331–348. / Покрајац, Давид (Драгољуб) и др. (2014) „Комерцијални звучни записи као историографска грађа за изучавање историје српског народа до 1945”, Лесковачки зборник 54: 331–348. <https://muzejleskovac.rs/wp-content/uploads/2019/07/%D0%B1%D1%80.54-LIV-2014.pdf>

Radinović, Sanja i Milan Milovanović (2016) „Kosta P. Manojlović’s Collection of Folk Songs from Kosovo in the Audio Archive of the Faculty of Music in Belgrade”. In Ivana Vesić and Vesna Peno (eds.), Kosta P. Manojlović and the Idea of Slavic and Balkan Cultural Unification (1918–1941), Book of Abstracts, Belgrade: Institute of Musicology SASA: 18–19.

Royal Albert Hall (2018) „Sunday Concert 14 March 1920”. https://catalogue.royalalberthall.com/Record.aspx?src=CalmView.Performance&id=PERF19200314&pos=20

Spottswood, Richard K. (1990) Ethnic Music on Records: A Discography of Ethnic Recordings Produced in the United States, 1893–1942. Vol. 2: Slavic, Champaign, IL: University of Illinois Press.

Stojadinović, Milan M. (1963) Ni rat ni pakt: Jugoslavija izmedju dva rata, Buenos Aires: El Economista.

Tomić, Dejan (ur.) (2009) Marko Nešić: Sa pesmom u narodu, almanah, Novi Sad: Tiski cvet. / Томић, Дејан (ур.) (2009) Марко Нешић: Са песмом у народу, алманах, Нови Сад: Тиски цвет.

Traditiones (2014). https://isn2.zrc-sazu.si/en/publikacije/traditiones-43-2-1

Tschmuck, Peter (2012) Creativity and Innovation in the Music Industry, BerlinHeidelberg: Springer Verlag.

Turlakov, Slobodan (1994) Letopis muzičkog života u Beogradu 1840–1941, Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. / Турлаков, Слободан (1994) Летопис музичког живота у Београду 1840–1941, Београд: Музеј позоришне уметности Србије.

Vasiljević, Maja (2019) „Stanislav Binicki (18721942) in the Great War: Preserving National Identity and Musical Links with the Homeland”. In Biljana Milanović (ed.), On the margins of the musicological canon: The generation of composers Petar Stojanović, Petar Krstić and Stanislav Binički, Belgrade: Serbian Musicological Society – Institute of Musicology SASA: 301–319.

Vesić, Ivana i Vesna Peno (2017) Između umetnosti i života. O delatnosti udruženja muzičara u Kraljevini SHS / Jugoslaviji, Beograd: Muzikološki institut SANU. / Весић, Ивана и Весна Пено (2017) Између уметности и живота. O делатности удружења музичара у Краљевини СХС / Југославији, Београд: Музиколошки институт САНУ.

Weber, Jerome F (2001) „Discography, in Grove Music Online. Oxford University Press 2022.

https://www.oxfordmusiconline.com/grovemusic/view/10.1093/gmo/9781561592630.001.0001/omo-9781561592630-e-0000007843?rskey=O2JFKh

Интернет странице и репозиторијуми

CHARM > The AHRC Research Centre for the History and Analysis of Recorded Music/; https://charm.kcl.ac.uk/discography/disco_catalogues.html.

DAHR > Discography of American Historical Recordings/; https://adp.library.ucsb.edu/.

DIEF > Digitalni repozitorij Instituta za etnologiju i folkloristiku, Diskograf;
https://repozitorij.dief.eu/a/?pr=l&mrx%5B-%5D%5B108929%5D=a.

Discogs > https://www.discogs.com.

IEF > Institut za etnologiju i folkloristiku, Diskograf; https://www.ief.hr/istrazivanja/znanstveni-projekti/diskograf/.

Kelly > Kelly on-line database. A searchable database of recordings made by the Gramophone Company, and its successor corporations during the 78 RPM era; https://www.kellydatabase.org/Entry.aspx.

LAC > Libraries and archives Canada;

http://central.bac-lac.gc.ca/.redirect?app=fonandcol&id=206200&lang=eng

Library of Congress; https://www.loc.gov/audio/.

DBMS > Digitalna Biblioteka Matice srpske / ДБМС > Дигитална Библиотека Матице српске; http://digital.bms.rs/ebiblioteka/

SecondHandSongs > https://secondhandsongs.com/work/166007.

NSK> Nacionalna i sveučilišna knjižnica u Zagrebu. Digitalne zbirke. Zvuci prošlosti; https://digitalna.nsk.hr/pb/?object=list&mrf%5B10199%5D%5B549208%5D=a.

NBS> Narodna biblioteka Srbije. Digitalna. Muzika i zvuk / НБС > Народна библиотека Србије. Дигитална. Музика и звук; https://digitalna.nb.rs/sf/NBS/MuzikaIZvuk

Danka Lajić Mihajlović, David Pokrajac and Saša Spasojević

Gramophone records of the singer Mijat Mijatović: 

from (re)construction of discography to the study of recorded music

(Summary)

The study begins with an overview of the status of gramophone records as sources for the academic research of music, followed by a discussion of the prevalent term “the study of recorded music”, given usual usage of field recordings in ethnomusicology, and the lack of any indication of commercial purpose of such acquired records as opposed to the documentary value of the recordings. The central part of the work is dedicated to a segment of Mijat Mijatović's musical career related to his participation in the music industry. The almost complete discography was reconstructed and presented in the attached table.

It is determined that Mijatović participated in gramophone recording sessions between 1910 and 1932 and that he recorded for as many as seven European labels: Gramophone Concert Record, Pathé, His Master’s Voice, Edison Bell Penkala, UK Columbia, Odeon and Homocord. The records were also issued in US (under US Columbia and The Victor Talking Machine Company labels). More than 170 distinct recordings on gramophone records (sides) were identified (174), and when also accounting for recordings repeatedly published on different records (and labels), comprises over 200 (at least 205) recordings. Recording sessions were dated and located and the matrix and record catalogue numbers were determined by the cross-analysis of data. Also, the collaborating musicians and orchestras accompanying Mijatović on the recordings are identified. On top of the discography reconstruction, the study presents the results of the analysis of Mijatović's recorded repertoire and its broader contextualisation, includes the analysis of orchestral accompaniment, and considers particular marketing aspects pertaining to his gramophone records. Also, it was pointed out that Mijatović took part in one of the first instances of overdubbing in the history of the music industry. The intensity of production is also emphasised: in his three most productive years, Mijat recorded, on average, 50 recordings (sides) annually, in spite of not being a professional singer. The mentioned aspects of Mijatović's discography helped to map further research and indicate its potential for music and media studies, research into the economics of music activities, identity policies and cultural history.

4 Ова студија резултат је сарадњи које се испостављају узорним, па и незаобилазним када је реч о научном проучавању плоча. Наиме, основни корпус грађе и литературе обезбеђен је кроз сарадњу колекционара и ванинституционалних истраживача дискографије Д. Покрајца и С. Спасојевића, као и круга њихових колега – познавалаца ране дискографије, пре свега Милана Миловановића, који нас је прерано напустио и коме посвећујемо овај рад. Посебна захвалност за сарадњу у тој фази припада Стивену Козобарићу (Steven Kozobarich) и Николи Зекићу. Сврсисходном систематизовању података, њиховој анализи и уобличавању студије кључно је допринела др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог. Рад њене матичне НИО финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (РС), а истраживање дискографије посебно је подржано кроз пројекат APPMES, финансиран од стране Фонда за науку РС.

Различите врсте помоћи су нам током истраживања и уобличавања текста пружили (азбучним редом): мр Весна Александровић, Лара Ацков, Зоран Вељановић, проф. др Семир Вранић, Паулина Дамњановић, Луција Зоре, Саша Феникс Јанош, инг. Вељко Липовшћак, мр Мартин Мејзр, др Биљана Милановић, виши научни сарадник, Горан Пелевић, проф. др Ристо Пека Пенанен (Risto

Pekka Pennanen), др Жељка Радовиновић, др Наташа Рељин, Атила Ташнади (Tasnády Attila), Кристијан Цварг (Christian Zwarg), проф. др Наила Церибашић, за коју им и овом приликом изражавамо искрену захвалност. Сажетост захвалнице условљена је укупном ограниченошћу текста, а управо је у супротности с величином поштовања за остварене сарадње. Верујемо да су професионалност и добронамерност на којима се оне темеље гаранција разумевања и за овај компромис.

Веома смо захвални и рецензентима овог рада за посвећено критичко читање и драгоцене савете.

5 Наравно, подразумева се метафоричност основе ‘дискос’, која се ни у ‘дискографији’ не односи само на округле носаче звука, већ на аудио-издања различита по врсти/облику медија.

6 Захваљујемо се једном од рецензената нашег рада, који је детаљним коментарисањем терминолошке проблематике утицао на коначне изборе у овом раду.

7 Уп. Gronow and Englund 2007; такође едиција Contributions to the History of the Record Industry / Beiträge zur Geschichte der Schallplattenindustrie (The Lindström Project), чији томови су посвећени различитим темама везаним за индустрију грамофонских плоча.

8 С почетка појединачно интересовање за продукцију плоча с музиком с овог подручја (уп. Pennanen 2003, 2005; 2007; 2016), прерасло је у тимске пројекте: у Љубљани је такав пројекат реализован у периоду 2009–2012 (в: Traditiones 2014; Kunej 2014, 2017); у Загребу се сличан пројекат управо реализује (в. IЕF 2022), а у Београду је део актуелног ширег пројекта у домену примењене науке (в. даље).

9 Већина ових плоча добро је очувана и преснимљена, а у колекцији је и велики број копија снимака с плоча из других приватних колекција.

10 Матричне бројеве не знамо за плоче EBP Radio (с префиксом „SZ”), које су нам познате само из каталога (али не и као артефакти), као и за једну UK Columbia плочу.

11 Плоче од 29 цм су карактеристичне за Pathé, у односу на „стандардне” плоче од 30 цм других издавача (уп. Пате 1913).

12 Прецизирање ових података условљено је доступношћу свих преснимака, а од важности је и технолошка (не)уједначеност дигитализације.

13 У периоду механичког снимања готово сви издавачи користили су хоризонтални рез, осим куће Pathé, чије плоче одликују вертикални рез и репродукција од центра плоче ка спољашњости. Стога, плоче овог издавача није било могуће слушати на грамофону, већ само на специфичном апарату – патефону.

14 Називи издавача су на налепницама плоча по правилу штампани у оригиналној графији, па ће тако бити навођени и у овом тексту. Подаци о извођачу и снимцима на Мијатовићевим плочама штампани су и ћириличним, и латиничним писмом, па и њиховим паралелним коришћењем на једној налепници, а понекад је, уз друге промене, на налепницама доштампаваних тиража мењано и писмо. Стога ће називи песама бити навођени ћирилицом као писмом студије, а у табели у прилогу назначена су оригинална писма за ове податке на налепницама које су нам биле доступне, с напоменом да су друга издања истих плоча могуће имала другу графију. Када се на снимак реферира бројевима матрице и плоче, ови подаци ће бити навођени сукцесивно са знаком „/” између).

15 У односу на лимитираност примарних, па и секундарних извора, истичемо да податке о броју снимака, односно плоча, треба третирати као доњу границу – податак који ће се можда кориговати (навише), уколико се пронађу додатни поуздани извори.

16 На основу броја матрице Мијатовићевог снимка песме Аман, пошетала Ана (Z384/SZ1404) и бројева матрица снимака Паје Тодоровића и Ђорђа Ђорђевића за ту кућу, претпостављамо да је ово Мијатовићево извођење снимљено у пратњи Тодоровићевог оркестра, те да је реч о дупликату извођења, или евентуално о алтернативном снимку извођења објављеног на плочи SZ1250, које нема у доступним колекцијама. Слично, може се претпоставити да су снимци Певнула Јана на плочама SZ1246 и SZ1250 заправо исти, чему у прилог иде и подударност назнака за њу: „само за најинтимније кругове одраслих”, односно „за најинтимније кругове”. Међутим, у овај број дупликата за EBP, као вероватне дупликате, нисмо укључили снимке с плоча Z1241 и SZ1241, због индикације да је постојала само плоча Z1241 (уп. EBP 1929а).

17 Реч је о плочама с каталошким бројевима JS500, JS501, JS507 и JS513. Mогуће је да је то последица успостављања заштитних царина на увозне грамофонске плоче (уп. Anon. 1931c), те увођења новог закона о заштити ауторског права, према којем су од накнаде била искључена ранија издања (в. Ceribašić 2021: 330).

18 Реч је о плочама 1121-F и 1178-F, које су на америчко тржиште пласиране 1929, односно 1932. године.

19 До сада познате плоче с Мијатовићевим снимцима Viktor је пласирао 1928. и 1929, а с обзиром на дисконтинуитет у нумерацији вероватно је да реиздатих снимака на плочама с овом етикетом има још.

20 Реч је о снимцима Тебе Бога хвалим и Српска химна (16288, 16289). Том приликом су снимали певачи Ћамил Ћамиловић, Мика Дедић и Мијат Мијатовић, те је могуће да су управо они сачињавали овај квартет (уз још једног, за сада непознатог певача).

21 Алтернативним тејковима се називају различити снимци извођења исте нумере од стране истих извођача, настали на истој/једној сниматељској сесији.

22 На пример, песма Дуде, бело дуде доступна је на EBP плочама Z1127 и Z1129, Мирјана платно белеше на плочама Z1128 и Z1234, а Дивна си на Z1128 и Z1137.

23 Реч је о делу грамофонске плоче између завршетка жлебова (дела са снимком) и налепнице.

24 На пример, Z196C и Z196D, односно Z2076-85 и Z2076-86. Понекад је ово у корелацији с бојом налепнице, као код Z179C и Z179D.

25 Друга могућност је да су ознака „сина” (stamper), матрице коришћене за добијање отисака плоче (више о изради шелак плоча в. http://early78s.uk/). Коначно, постоји могућност да се бројеви у шелаку односе на поновљена издања идентичних снимака, на коју нам је указано у рецензији, на чему се топло захваљујемо.

26 Снимци српских певача налазе се под каталошким бројевима 16901–16998. У односу на податак да је Мијатовић с „Београдским певачким друштвом” наступио у Сарајеву 13. јула 1910. (према тада важећем, тзв. jулијанском календару) (уп. Paćuka 2014: 174–175), као и на то да је снимање помињано у дневној штампи тог истог датума (Мали журнал 191/XVII: 1), закључујемо да је реализовано јуна месеца према савременом, грегоријанском календару.

27 У једном огласу из септембра експлицитно се помињу нове плоче снимљене јула месеца (евентуално јуна, по новом календару) (уп. Anon. 1911b; такође уп. Пате 1913; Палић 1913).

28 Практично, реч је о континуитету Мијатовићеве сарадње с The Gramophone Co. Ltd. (UK), која је издавала плоче с етикетом GCR и HMV.

29 Поновљено снимање сваке нумере била је уобичајена пракса (уп. Anon. 1929a).

30 Реч је о матрицама BK2251-1 и BK2251-2. Утврдили смо на основу налепнице да плоча АМ830 садржи снимак BK2251-1, Да знајеш, море.

31 Реч је о матрицама BK 2665-1 и BK 2665-2, варијантама песме Све се кунум.

32 Отуда „Z” у ознакама (више о систему означавања EB плоча у: Ceribašić 2021: 334 ).

33 Снимци на матрицама с приближним бројевима (Z359, Z360) датирани су на 4. децембар 1927. године (Lipovšćak 2014: 306), па су Мијатовићеви снимци настали вероватно нешто касније.

34 Из четврте серије на мањем формату публикована су само два снимка на различитим плочама (SZ 1637 и SZ 1728), на којима су с друге стране снимци других извођача.

35 На једној од ових матрица свакако је објављена нумера Бело Доне.

36 Осим што је 1927. година великих подухвата кад је реч о српској дискографији, могуће делом и у вези с радио-програмом емитованим с плоча, који је поновно заживео те године (уп. Марковић 1979), посебан подстицај за Мијатовића могла је бити емотивна веза с извесном Зорицом (презиме није утврђено), младом женом која ће му постати животна партнерка.

37 Немамо сазнања да је Мијатовићево певање снимано на другим носачима звука (децелитне плоче, магнетофонске траке) у контексту сарадње с Радио Београдом. С друге стране, познато је да се нашао међу певачима чији су снимци отиснути и на некомерцијалним, пропагандним плочама током Другог светског рата. Такође, много касније, Мијатовићево певање нашло се на LP плочи Великани позоришне сцене (2350084, ПГП РТБ и Музеј позоришне уметности 1986), на којој је, између осталог, звучна слика Ноћ у Скадарлији. Куриозитет је снимак извођења песме Другар ми се жени забележен на „тонфилму” из 1933. године (Mijatović i Petrović 1933).

38 У овом огласу као продајно место наводи се и једна радња на Цетињу у Црној Гори.

39 Осим већих трошкова у случајевима снимања у иностранству, транспорта, па и израде, увозне плоче су царињене, према неким подацима чак десетак динара по плочи; уп. Anon. 1931ц.

40 Посебан аспект ове проблематике представља лични став извођача у погледу комерцијализовања њихове уметничке активности посредством индустрије плоча, с обзиром на примере одрицања уметника од надокнаде за снимање; уп. Anon 1929ц.

41 Попис је уприличен према наводима назива песама на налепницама, док су додатне напомене наведене унифицирано – издвајањем двотачком.

42 Поуздано датирање снимака услов је за даљу анализу односа издавачких кућа, а из научне перспективе „дублети” су изузетан потенцијал за проучавања извођачких, стваралачких – аранжерских и продукцијских аспеката музике с плоча.

43 Подударност репертоара налазимо на издањима преко 30 певача и ансамбала, међу којима су посебно истакнути Бора Јањић, Софка Николић, Мица Остојић, Милан Томић, Сека Михајловић, Јоца Мијатовић, оперски певачи Божидар Митровић, Станоје Јанковић и Живојин Томић, глумице–певачице Теодора Арсеновић и Милица Бошњаковић, као и састави Јоце Мимике Млинка, Стевана Бачића Трнде и „Цицварићи”.

44 Ова врста категоризације заслужује посебну истраживачку пажњу, укључујући поред репертоара и извођачко-стилистичке аспекте, овде посебно у односу на белканто технику певања Мијатовића.

45 Семантика ове одреднице посебно привлачи пажњу с обзиром на то да се појављује и уз песму Дуде, бело Дуде, типичну за југ Србије, посебно за градску средину Врања.

46 Модификовани текст песме Под јоргованом Алексе Шантића.

47 На плочи HMV АМ827 песма Угаснуле очи чарне такође је означена као Мијатовка.

48 Реч је о верзији песме Jeg elsker Dig (према: https://secondhandsongs.com/work/166007). Није познато ко је превео/препевао текст.

49 На пример, за плоче А192715, А192737, А192777 у каталогу је наведено да је пратња оркестра Стевице Николића (Odeon 1939: 9), а на основу налепница знамо да је реч о оркестру Милана Томића (уп. Discogs: Mijat Mijatović/Singles & EPs); такође, у каталогу EBP наводи се то да је Мијатовића пратио оркестар Паје Тодоровића на плочама Z1374 и Z1397 (EBP 1929: 29), али смо на основу налепница на плочама утврдили да је то био оркестар Ђорђа Ђорђевића.

50 Овај оркестар је 1911. снимао за Pathé (уп. Палић 1913: 81), па се може претпоставити да су они пратили Мијатовића на тој сесији.

51 На налепницама Мијатовићевих плоча пише да је из Београда, док је на другим налепницама представљен као „Петровчанин пожаревачки”, према његовом пореклу.

52 Џез/џаз оркестрима су на овим просторима називани (и) они који су имали бубањ са чинелом, без обзира на састав оркестра и(ли) врсту музике коју су изводили.

53 Самосталне снимке за плоче од поменутих засигурно су имали квинтет Мијајла Марковића Смука (снимао за Homocord 1928, а пратили су и друге извођаче, осим Мијатовића) и оркестар Стојана Димитријевића Зајечарца (снимао за Homocord 1929. и 1930). С друге стране, квинтет Мијајла Марковића Смука и капела Ђорђа Ђорђевића снимали су плоче и као пратња другим певачима осим Мијатовића (за Homocord, односно за EBP).

54 Овај оркестар снимао је плоче за већи број издавача, попут: Pathé, Odeon, GCR, Favorite Record и то и пре Првог светског рата, и после њега.

55 Овакве су нумере раније означаване као „пикантни снимци”, а снимали су их и други (певач Александар Бинички, комичар Јурај Девић). Мијатовићев снимак о којем је реч није био доступан за потребе овог истраживања, те је тешко проценити деликатност текста.

56 Наравно, реч је о различитим деценијама 20. века, што је важно из перспективе историјата дискографске индустрије и статуса радија као медија. С друге стране, велика је разлика у социоекономским околностима – капацитетима југословенског и америчког тржишта.

57 Према прелиминарним резултатима наших актуелних истраживања.