The Life and Work of Rudolf Bruči: The Composer in the Rift between Aesthetics and Ideologies

Edited by Ivana Medić and Ivan Moody

Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 2021.

ISBN 978-1-5275-7313-0

Колективна монографија The Life and Work of Rudolf Bruči: The Composer in the Rift between Aesthetics and Ideologies коју су уредили др Ивана Медић и др Иван Муди (Ivan Moody), а 2021. године објавила издавачка кућа Cambridge Scholars Publishing, не само да је представила рад овог – по естетском и идеолошком опредељењу, те посвећеном друштвенополитичком деловању – југословенског композитора у међународном музиколошком контексту, него је допринела и прекиду дугогодишњег ћутања о његовом раду у домаћем контексту. Наиме, како је у уредничком предговору, као и више пута кроз ову публикацију констатовано, рад Рудолфа Бручија евидентно је скрајнут и запостављен после његове смрти 2002. године, будући да је овај композитор „уградио своју музику у темеље земље која више не постоји” (стр. xi). Својеврсно тиховање научне заједнице, прекидано спорадичним доприносима у регионалним музиколошким часописима, одржавало се све до 2017. године, када је, између осталог, научним скупом у Новом Саду и објављивањем монографије Несврстани хуманизам Рудолфа Бручија музиколога Немање Совтића обележена стогодишњица рођења овог композитора. Наредне, 2018. године, у оквиру издавачке делатности Академије уметности у Новом Саду и Матице српске, објављен је зборник радова изложених на поменутој конференцији (Život i delo Rudolfa Bručija: kompozitor u procepu između estetika i ideologija, ур. Немања Совтић, Богдан Ђаковић и Ненад Остојић). У односу на зборник радова из 2018. године, публикација коју сада имамо пред собом доноси ревидиране и преведене текстове, адаптиране за инострану читалачку публику (преводилац др Ивана Медић).

Рецензенти овог зборника су др Здравко Блажековић (Њујорк), др Катарина Томашевић (Београд), др Љубица Илић (Нови Сад) и мр Душан Михалек (Бершева), а уредничка посвета упућена је успомени на Рудолфа и Олгу Бручи. Садржај чини четрнаест поглавља, чији аутори углавном долазе из музиколошке дисциплине, са значајаним доприносима из визуре композитора, извођача, архиватора, лингвиста и театролога, који обогаћују и ревитализују инхерентну музиколошку интердисциплинарност. Поред тога, издање садржи и два прилога.

Зборник отвара текст музиколога Богдана Ђаковића („Rudolf BručiBiography”), у којем је детаљно предочен Бручијев животни пут: његово образовање, утицајне личности, важни догађаји и прилике у којима је стварао. Осим тога, Ђаковић је дао основу за разумевање композиторовог стваралаштва, контекста настанка његових истакнутих дела, те његовог ангажмана у разноврсним и многобројним социокултурним и административним улогама.

Чланак обоисте и музиколога Борислава Чичовачког („Characteristics and Significance of Rudolf Bručis Creative Work”) осветљава композиторски опус Рудолфа Бручија у контексту српске, југословенске и европске уметничке музике тога доба, истичући да „Бручијева оригиналност (...) почива на специфичној интеграцији елемената авангардне композиционе технике шездесетих година (алеаторика, кластери, микрополифонија), с елементима народне музике” (стр. 28). Као таквог, закључио је Чичовачки, Бручија је могуће окарактерисати као једног од најаутентичнијих композитора у историји српске музике.

Музиколошкиња Ивана Медић у тексту „Rudolf Bručis Symphonic Works between Socialist Aestheticism and Moderated Modernism” разматра стилске карактеристике Бручијевог симфонијског стваралаштва кроз призму теоријски бременитих и (овде) локално конотираних појмова социјалистичког естетицизма (социјалистичког модернизма) и умереног модернизма. Простирући се безмало кроз читав његов радни век, Бручијева симфонијска дела могуће је, сматра Ивана Медић, у потпуности одредити као умереномодеристичка, задржавајући при томе свест о идеолошким и техничким околностима у којима је он стварао.

Четврта студија („Cantatas in Rudolf Bručis Oeuvre”) посвећена је прегледу жанра кантате, по чијој се заступљености у свом опусу Бручи посебно истиче. Музиколошкиња Мелита Милин представља шест од укупно дванаест дела овога жанра (за преостале запис није доступан), подвлачећи квалитет текстуалних предложака и уочавајући стихове југословенских и српских писаца попут М. Крлеже, О. Давича, М. Ристића, Д. Максимовић, В. Попе, Б. Миљковића, П. Зупца, као и америчког песника Волта Витмана (Walt Whitman). Ауторка овде такође уочава спрегу између класичарско-романтичарског музичког наслеђа и савремених, умереномодернистичких тенденција у компоновању, условљену друштвеним контекстом.

Аргументе за умереномодернистичко одређење Бручијевог опуса излаже у свом поглављу „Concerti non Abbreviati: The Many Worlds of the Concertos of Rudolf Bruči” и композитор и музиколог Иван Муди. Аутор примећује да Бручијеви концерти, „неравномерно распоређени” током његовог стваралачког пута, прате општи послератни развој и тенденције у источноевропској музици (стр. 58). Међутим, премда упоредиве с остварењима савременика, шест композиција концертантног жанра ипак јасно рефлектују и Бручијев јединствени ауторски глас.

Шести чланак у овом зборнику, друга студија Богдана Ђаковића у овом издању („Rudolf Bručis Gilgamesh”), превод је раније објављеног текста (Музичка сцена у Србији, ур. Н. Мосусова, Београд: Музиколошки институт САНУ, 1995). Бручијева опера Гилгамеш (1986) овде је подробно анализирана, почевши од чувеног епа као инспиративне почетне тачке, преко формалних аспеката, па све до оркестрације и изазовних композиционих решења за вокалне извођаче.

У тексту „Avant-garde Imagination in The Desert of Avant-garde Humanism”, музиколошкиња Мирјана Веселиновић-Хофман бави се многоструком проблематизацијом авангардне одреднице у Бручијевом делу Имагинација II (из „Пустолине” Владана Радовановића) за глас и ансамбл. Ослањајући се на Бручијев текст „Манифест ’Треће авангарде’” ради успостављања основих поставки композиторовог става према реитерацијама авангарде у 20. веку, те његов однос према Владану Радовановићу као незаобилазној фигури српске авангарде, ауторка констатује интригантно „трење” између авангардног и постмодернистичког, како у Манифесту, тако и у самом делу Имагинације II.

Лингвисткиња Свенка Савић и кореографкиња Вера Обрадовић Љубинковић пишу о женским ликовима у шест балетских остварења Бручија у тексту „Female Characters in Rudolf Bručis Ballets: The First Performance of Katarina Izmailova 77”. С посебним освртом на Бручијев последњи балет, Катарина Измаилова 77, ауторке закључују да су женски ликови без изузетка обликовани у складу са стереотипима патријархалног друштва као заводнице, чаробнице, заслепљене и залуђене новцем, љубављу и сексуалношћу.

У деветом поглављу, „Rudolf Bručis Unrealized Creative Intentions in the Light of the Composers Creative Choices and Conceptual Orientations”, Немања Совтић ишчитава стилски и стваралачки потенцијал и (ре)конструише могуће звучне резултате Бручијевих незавршених/нереализованих пројеката. Међу њима, аутор се бави синопсисима балета Песник и Мачка у зимском пејзажу, затим неименованим фрагментом који се може довести у везу с изгубљеним балетом Сусрети, те либретом за оперу Фаустова жеља и пројектом Simfonia Byzantica, лоцирајући „тачке пресека” између завршених и незавршених композиција истог жанра у датом периоду и закључујући да ови фрагменти не указују на Бручијеву стилску и концептуалну дезоријентацију.

Музиколог Милан Милојковић разматрао је композиције Имагинације и Птице, с освртом на употребу импровизације, алеаторике и проширених техника у овим делима („Improvisation, Aleatoric and Extended Techniques in Rudolf Bručis Cоmpositions Imaginations and Birds). Осврнушви се најпре на дефиниције ових композиторских и извођачких пракси, а затим и на њихову појаву у српској уметничкој музици 20. века, Милојковић је утврдио две различите стратегије њихове употребе у Бручијевим делима, „блиске тенденцијама израженим у делима европских композитора, али (...) изразито креативне” (стр. 129). Прва подразумева постепено и варирано композиторско одрицање од контроле у корист случаја, док се у другој алеаторички и импровизаторски поступци подређују и резултат су „покретљивости” звука.

Чланак музиколошкиња Ире Проданов и Данијеле Кличковић („Rudolf Bručis Pedagogical Activity from the Viewpoint of his Students”) доноси увид о сећањима Бручијевих студената композиције. Његову педагошку активност овде су осветлили композитори Стеван Дивјаковић, Стеван Ковач Тикмајер (Коvacs Tickmayer), Зоран Мулић и Нинета Аврамовић Лончар, подвукавши Бручијеву искрену подршку аутентичном и индивидуалном изразу својих студената, те посвећеност и преданост као најистакнутије карактеристике овог аспекта Бручијевог разгранатог рада.

У тексту „Rudolf Bruči and the New Polish School”, поменути композитор и Бручијев студент, Стеван Ковач Тикмајер, открива природу Бручијевог односа према њему савременим музикама и композиторским школама. У том смислу, аутор истиче блискост Бручијеве поетике стваралаштву послератне Пољске школе, у којем је „препознао спој савременог са архаичним елементима источноевропске фолклорне традиције” (стр. 151).

На основу своје приватне колекције, те увида у библиотечке каталоге, архивску документацију издавачке куће Југотон, различите интернет изворе и збирке других колекционара, у свом тексту „Rudolf Bručis Discography: An Overview of his Recorded Works” хрватски архивиста Петар Печур представио је дискографију Бручијевих снимљених дела. Печур је ова издања каталогизовао према врсти публикације, разврставши их као монографске публикације и компилације, те подвукао да је потребно додатно истражити звучне архиве институција за које је Бручи био професионално везан у Србији.

Последње поглавље, „Olga Bruči: An Unjustly Forgotten Opera Singer”, посвећено је „(ре)конструкцији успомене” на Олгу Бручи, првакињу Опере Српског народног позоришта у Новом Саду и (у контексту овог зборника ваља истаћи) супругу Рудолфа Бручија. Анализирајући енциклопедијске чланке, новинске исечке и критике, те приватне разговоре, кроз призму интердисциплинарних студија рода, Свенка Савић указује на потешкоће у одржавању каријере жена у култури и свакодневици, које су обликоване у складу с патријархалним обрасцем. Премда не говори експлицитно о самом Бручију, овај чланак индиректно осветљава важан аспект његовог приватног и професионалног живота, истовремено показујући тенденцију демистификације „недодирљивих” композиторских/стваралачких поетика.

Публикацију закључују прилози чији је аутор Немања Совтић: попис композиција Рудолфа Бручија и библиографија написа о овом композитору.

Уреднички двојац је, у предговору издања, истакао да се њиме не претендује на свеобухватност, те стога овај захват треба посматрати не као компле-
-т(ир)ан и заокружен пројекат, већ као музиколошки позив на мултидисциплинарне подухвате и даље бављење неправедно запостављеним опусом једног од најплоднијих југословенских композитора који је животни и радни век провео у Новом Саду. Обухватајући широк спектар тема – од биографских прилога, анализе појединачних дела
, жанрова, стила или дискографије, проблемских приступа стваралачком процесу Рудолфа Бручија, па све до личних прича, сећања и важних фигура које су његовом раду допринеле на професионалном или личном нивоу – овај зборник на квалитетан начин отвара многа врата кроз која се може кренути у даља истраживања. У томе се огледа и највећи допринос ове публикације, те се надамо да ћемо ускоро, у домаћој и иностраној научној продукцији, видети резултате овог „позива на акцију”.

Бојана Радовановић